Искушење Емилијана
У вријеме Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу бијаше Емилијан младић, слуга у градоначалника.
Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане.
Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан бијаше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих.
Ухваћен би један сељак, тога јутра видјевши да пролази поред храма, Емилијан видјевши да ће невин човјек да страда рече у себи: „ако ја скријем своје дјело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Не ћу ли се наћи пред Богом као убица невина човјека?“ Пријави се дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини?
Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповједи ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима.“ Тада судија нареди да га шибају, и послије шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18 јула 362 год.
МОЛИТВА:
„Мученик Твој Господе, Емилијан, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.“
Судбина светог мученика Јакинта
Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у вријеме када црквом у граду Амастриди, управљаше епископ Ираклије. Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио. Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше тијелом, утолико растијаше духовним растом врлине. И чињаше блажени многа чудеса. Тако достиже старост. Гледајући идолопоклонике гдје се као божанству клањају једном шупљем бресту, он, подстакнут божанском ревношћу, оде и одсјече то дрво. Због тога би ухваћен и одведен у град Амастриду к управитељу области Кастринсију и осталим старешинама града. Ту га најприје жестоко бише; затим му избише зубе, па га онда везаше конопцима и извукоше изван града, и ту оштрим моткама тукоше. Послије тога бацише га у тамницу, гдје он свијету душу своју предаде у руке Божје.
Прича се да се на његовом гробу дешавало сљедеће чудо: сваке године о празнику светог мученика Јакинта, када су се хришћани скупљали на његовом гробу и вршило се богослужење, из његовог гроба се дизао прах који је епископ сабирао у један свештени сасуд, па га раздавао хришћанима, који су тим прахом лијечили недуге душевне и тјелесне.
Завјетина
У многим крајевима Србије, а посебно на Косову и Метохији, недјеља уочи великог празника Светог Илије, се слави као заветина (врста народног празника који се празнује у селима по Србији).
Данас се обиљежава тако што свака кућа за сеоску завјетину прима госте из других села и градова, као за крсну славу. За разлику од крсних слава, које су распоређене највише у зимско доба године, завјетине се увијек обиљежавају у топло вријеме, од касног прољећа до ране јесени. Разлика је и у томе што се о завјетини не носе славски колач и жито у цркву, у кући се не пали славска свијећа, али су присутне друге радње карактеристичне само за ову врсту светковине. Данашњи облик празновања завјетине развио се на основана разних вјеровања из паганске епохе.
Завјетина или завјетни дан неког села, града, варошице… бира се тако што се село се завјетује, свечано обећа да ће славити неки празник у години и тог дана важи апсолутна забрана рада за све чланове. Мјештани се завјетују одређеном светитељу и од њега очекују заштиту.
(Ало)
