ДА ЛИ УОПШТЕ ТРЕБАМО ПОМЈЕРАТИ САТ? Нове теорије подигле прашину у јавности

Питање које се намеће више није само када помјерамо сат, већ да ли се налазимо у погрешном друштву – и зашто су неке земље потпуно „промашиле“ своје вријеме?

View this post on Instagram

A post shared by The World in Maps 🌍 (@the.world.in.maps)

У ноћи са суботе на недјељу у посљедњој недјељи марта, тачно у два сата ујутру, становници Србије ће још једном помјерити казаљке на својим сатовима. Прелазак на љетно рачунање времена ове године наступа 29. марта, што је дан раније у односу на прошлу годину. Иако ова промјена често изазива збуњеност, она је диктирана фиксним правилом Европске уније које налаже да се вријеме мијења посљедње недјеље у марту, без обзира на то који датум календарски заузме то мјесто.

Идеална усклађеност „тамнозелене“ зоне

Земље попут Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и Мађарске на мапи временских зона заузимају привилеговано мјесто.

Оне су обојене „тамнозеленом“ бојом, што симболизује „савршену“ усклађеност. То практично значи да се налазимо скоро тачно у центру Средњоевропске временске зоне (ЦЕТ). Код нас је сат усклађен са природним кретањем Сунца, па када на зиду пише 12:00, Сунце је заиста близу свог врхунца на небу.

Нешто даље од центра, у „свјетлозеленој“ зони, налазе се Њемачка, Пољска и Италија. Оне су и даље у „правој“ зони, али се налазе ближе њеним ивицама.

Иако код њих постоји мала разлика између сата и Сунца, она се сматра „довољно добром“ јер није драстична.

Европски „ружичасти“ и „тамнобраон“ промашаји

Потпуно другачија слика влада у Западној Европи. Француска и Белгија су обојене „ружичастом“ бојом, што се оцјењује као „прилично лоше“ рјешење.

Географски гледано, ове земље би требало да дијеле вријеме са Великом Британијом, али користе средњоевропско вријеме како би остале усклађене са економским партнерима попут Њемачке. Слична ситуација је и у Русији и Бјелорусији, које често користе „трајно“ љетно вријеме ради уштеде енергије или политичких циљева.

Најекстремнији примјер је Шпанија, означена „тамнобраон“ бојом као „потпуно промашен“ модел. Иако се налази далеко на западу и природно би требало да прати Португал, Шпанија је још у вријеме Франка, током Другог свјетског рата, прешла на њемачко вријеме и никада га није вратила.

Због тога Шпанци живе у својеврсном парадоксу гдје им је административно вријеме скоро два сата испред соларног, па им љети мрак пада тек послије 22:00 или 23:00 сата. То је створило специфичан биоритам гдје се руча у 15 сати, а вечера у 22 сата.

Иако је Србија идеално позиционирана, у стручним круговима и међу грађанима често се дебатује о преласку на „грчко“ вријеме, односно Источноевропску временску зону (ЕЕТ). Аргументи „за“ овакву одлуку фокусирају се на дуже љетно вечери и сузбијање „зимске депресије“.

Помјерањем за један сат унапријед, Сунце, на примјер, у Београду љети не би залазило у 20:20, већ у 21:20, што би донијело више времена за рекреацију и позитиван утицај на туризам и економију. Чак и зими, мрак у 17:00 умјесто у 16:00 значио би уштеду струје и бољи субјективни осјећај након радног дана.

Ипак, противници ове идеје истичу „географску логику“. Прелазак у зону са Грчком значио би „касно свитање зими“, па би у децембру и јануару Сунце излазило тек око 08:30. То би приморало дјецу и раднике да путују у потпуном мраку, што се коси са потребама људског тијела за јутарњим свјетлом ради ресетовања биолошког сата. Такође, „економска синхронизација“ са ЕУ, а посебно са Италијом и Њемачком, остаје кључни разлог зашто Србија задржава постојећу зону, избјегавајући додатне компликације у транспорту и комуникацији.

Док се ове дебате настављају, грађанима остаје да у недјељу 29. марта прихвате „изгубљени“ сат сна у замјену за дуже прољећне дане, пише „Телеграф„.