ЕКСКЛУЗИВНО: Радован Караџић открива како је почео рат у Босни – Алија добио понуду која се не одбија

Шта значи тридесет година?

Босна и Херцеговина, нова и трансформисана, у складу са Лисабонским споразумом, пунила би 18. марта тридесет година, али без рата, рушења, убистава… Била би богатија за неколико стотина хиљада грађана, скоро 100.000 младих људи који су изгинули и бар два пута толико оних који би се од њих родили, уз силне хиљаде оних који су се расули по свијету. Очувана би била стара, вјековна пријатељства и склопљена многа нова. И гдје би нам био крај, у све бољој и богатијој будућности.

Дијете које се родило у марту 1992. већ има тридесет година и своју дјецу. То је готово половина људског живота, а свакако половина онога зрелог и продуктивног периода људског вијека. Велики период за појединца, али није занемарљив ни за људску заједницу.

Каква је то памет која нас је навукла да то избјегнемо и прођемо све оно кроз што смо прошли, ако смо прошли?

Иако то није у цјелости била домаћа памет, плодно тле и сјеме били су домаћи и створени у интересу ранијих окупација странаца. Овога пута је одлучујући био утицај страног менаџмента, потпуно непотребно, а сада је јасно и крајње злонамјерно, јер смо се ми већ били договорили.

Ево како је то било: свакако добри, скоро идилични односи међу трима националним странкама побједницама избора 1990, почели су да се кваре чим смо остварили први задатак – коначни одлазак са сцене комунистичког режима. Предстојала је још мукотрпнија промјена система у модеран демократски систем са тржишном привредом и неопходном социјалном политиком.

Због тога сам одмах предложио експертску владу, али друге две странке то нису прихватиле. Док су тешке сјенке сецесионистичких збивања у Словенији и Хрватској одјекивале и у Босни, прве чарке су настајале код подјеле власти, са пуно превара, прегласавања и отимачине функција, а нарочито у сектору унутрашње безбједности. И то је у великој мери било условљено жељом друге две странке да њихове националне заједнице по сваку цијену остваре отцјепљење.

У свијету у коме се поштују правила, закони и Устав, српска страна би била у најбољем положају – на тако крупну промену Устава Југославије и БиХ располагала је правом вета. Једнострана отцјепљења Словеније и Хрватске су била подједнако противуставна као што је то констатовао и хашки судија Антонио Касезе. Мада је Њемачка урадила много на разбијању Југославије, ипак је највећа одговорност на тадашњним свјетским хегемонима – англосаксонској заједници народа (САД и Уједињено Краљевство). Она је омогућила кршење не само Устава Југославије и република, него и кршење свих могућих међународних аката од Повеље УН, Хелсиншког споразума о границама до свих докумената о људским, националним и грађанским правима. Тиме је коначно поништила све мировне споразуме из 20. вијека, које је међународна заједница била дужна да штити и поштује.

УЗДА ЗА СРБЕ

Срби су у томе прошли најгоре. Само у 20. вијеку имали су побједе у Првом балканском рату, Другом балканском рату, Првом свјетском рату, у Другом свјетском рату – и све су те побједе обезвријеђене, а резултати поништени. Англосаксонци су се према Њемцима послије Првог свјетског рата понели тако да су за резултат добили устоличење Хитлера и нацизма. Неки аутори су ме погрешно разумјели (као Џ. Стерн) да сам имплицирао одговорност Англосаксонаца за појаву Хитлера, а није тако.

Хитлер се увијек може наћи, али народ који није уведен у очајање неће за таквога гласати, како се то десило Њемачкој после Првог свјетског рата, увођењем остракизма и наметнутим, неподношљивим компензацијама. Исти ти побједници након Другог свјтског рата нису поновили ту грешку, него су Маршаловим планом пружили пораженим народима појас за спасавање, што је за резултат дало општи напредак Европе и света.

Међутим, исти побједници Хладног рата су поновили ону прву грешку и по свијету починили многа зла и злочине. Кризом у периоду од 1990. до 1999. наши западни савезници су извршили ревизију исхода свих ових ратова на српску штету и по укусу Хитлера и наших других непријатеља. Русија и Француска деведесетих нису биле у стању да нам помогну, а Англосаксонци су се, без отпора послије побједе у Хладном рату, понели према Србима као према Њемцима после Првог свјетског рата. Умјесто да интегришу своје привреде са руском и кинеском, да послије распуштања Варшавског пакта и СССР распусте НАТО, створе нове међународне правне механизме и ојачају улогу УН, они су одабрали супротстављање, подривање и обуздавање развоја других нација што су по себи елементи нескривеног непријатељства и рата.

Код нас „обуздавање“ има јасну намеру – набијање некоме узде у зубе, а онда слиједи или ношење терета или – јахање. Каква је то слободна конкуренција и тржишна привреда када се за примат не бориш квалитетом и цијеном, него „обуздаваш“ конкурента? Кад би сељак обуздавао и саботирао другог сељака, ако држава не би казнила саботера, избио би рат међу њима. Између сукоба и сусрета (counter и encounter), они су одабрали сукоб (counter), иако би у сусрету прошли много боље, и свијет и они сами. Тако смо на скуп и болан начин сазнали како то изгледа кад „неки побједе“ и како им, у тој побједи, нестане племенитости и мере.

ПРОГЛАШЕЊЕ РС

Али да се вратимо на почетак.

Добри односи између три странке побједнице избора у Босни 1990. трајали су све док нисмо остварили побједу. Заоштравање у расподјели власти и у службама присиле (државне силе) одмах је показало своју сврху, јер су те службе могле и морале да спријече наоружавање и организовање нелегалних снага. Док су наши разговори и даље трајали, муслиманска елита се све више груписала око МБО коју су водили Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић.

Они су уз подршку Алије Изетбеговића у љето 1991. предложили „историјски српско-муслимански споразум“ који смо ми здушно прихватили, али су напетости и даље трајале на основама ситних превара из крупних разлога – припрема за једнострану сецесију.

Почетком септембра 1991, у скупштини БиХ усвојен је закључак да на најважнијим питањима судбине БиХ неће бити надгласавања што је била потврда уставних одредаба.

Међутим, СДА је повукла подршку српско-муслиманском споразуму и Зулфикарпашића изложила жестокој критици због „издаје и шуровања“ са Србима, а већ 15. октобра је Устав сасвим погажен нелегалним продужавањем претходно већ закључене сједнице и изгласавањем Декларације о независности без присуства и против Срба. Тада почиње конференција о БиХ у оквиру конференције о СФРЈ под вођством лорда Карингтона и амбасадора Жозеа Кутиљера.

Некако у то време Изетбеговић се вратио из Њемачке и потихо нам саопштио да је у Европи добио понуду коју не може да одбије. Тог 15. октобра суспендован је Устав БиХ са циљем да се потврди да Босна хоће да буде независна, без обзира како се до тог става дошло.

Конференција је обратила пажњу на дешавања у Босни тек када смо ми формирали Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини као једину могућу одбрану у ситуацији када је заједничка скупштина постала оружје против нас. Суспендовано је дјеловање институција и отворен простор за ванинституционално дјеловање што су закључили и муслимански интелектуалци Расим Кадић и други.

Улазак Босне у конференцију донио је значајне промјене. Само злонамјерни не би хтјели разумјети да је то што су Срби хтели оправдано и поштено, јер би исто добила и друга два народа. На доминацију нико нема право! Све док једна од страна на остатак света гледа као на нераспоређени ратни плен, немамо се чему надати.

Замислимо да тај плијн добије, само за себе, страна која га жели? Шта онда слиједи?

Робовање цијелог остатка свијета. Тада поробљено човјечанство не би могло бити ни потрошач производа тог тоталног хегемона – да би био потрошач, народ би морао нешто да производи. Јасно је да је перспектива била само у разговорима, али међународна заједница је више поштовала новостворено стање на терену свесно игноришући правне основе тога стања.

Одлуком Србије и Црне Горе да формирају СРЈ остали смо без снажног оружја легалитета Југославије. Остала нам је посљедња одбрана – одбрана наших права по Уставу БиХ. Зато је формиран парламент Срба у БиХ и то је одмах уозбиљило факторе у европској заједници, но СДА је наставила да гура ка независности на таласу инерције признања Словеније и Хрватске у којој је рат тек завршен. Настављајући дјеловање против Устава и без српских представника, СДА је 19. децембра службено затражила независност. То нас је натерало да прогласимо своју Републику, што је имало сасвим конкретан и практичан утицај на Бадинтерову комисију и цијелу европску заједницу да озбиљније схвате позицију Срба и интензивирају преговоре.

ВЈЕШТИ КУТИЉЕРО

На овакву годишњицу ред је да се помену главни посредници у разговорима и припремању Лисабонског споразума и изузетне личности. Лорд Карингтон је био једна живописна личност, спонтан и духовит више него што је уобичајено за енглеску аристократију, са великим искуством у дипломатији. Без обзира на исходе, он није мрзио Србе и то је показивао нијансама које је требало пратити. Он нам је први саопштио неколико ствари које смо касније често сусретали, као: „знамо да су Срби у праву, али постоје нове реалности“. Као да нам је пребацивао зашто и ми не правимо „нове реалности“ на терену. И открио нам је да ће Европска заједница „по убрзаном поступку признати отцепљење република да би се спријечило да Срби диктирају догађаје“. Стари лисац није сасвим сакрио иронију у својим речима.

Под његовим вођством је радио и први картограф РС Хенри Дарвин. Његов допринос је огроман – он је први картографски утврдио да се Босна може реорганизовати у три аутономна ентитета. То је она прва мапа БиХ произведена у оквиру конференције, на којој је требало радити у погледу путних комуникација и привредних целина, како је и било предвиђено споразумом. Имали смо намјеру да и Дарвина одликујемо за допринос миру, али је он, нажалост, убрзо преминуо. Коначно, главни посредник је био португалски дипломата Жозе Кутиљеро, који је за нас био највеће и најпријатније изненађење. Поред преговарачких и дипломатских вјештина и уважавања страна, видјело се и изузетно образовање овог амбасадора. Професор Кољевић је имао обичај да у разговорима цитира Шекспира, па је било право изненађење кад је и амбасадор Кутиљеро наставио да напамет цитира оно што је Кољевић започео. Радовао се свакој и најмањој сагласности међу нама, преговарачким странама. Да није одбачен већ усаглашени Лисабонски споразум, вјероватно би лорду Карингтону, амбасадору Кутиљеру и њиховом тиму била додељена Нобелова награда за мир. То би било заслужено.

Када смо сви изразили сагласност са основама Лисабонског споразума и спремност да довршимо мапе, ја сам у својој великој наивности дао егзалтиране изјаве медијима како је ово велики дан за БиХ, како су и БиХ и мир спасени, а што су добронамјерни новинари попут Дејвида Бајндера објављивали као доказ српске оданости миру. Сви поменути су већ покојни и нека Бог да њиховим душама праведан мир.

ЦИМЕРМАН

Према ранијем договору отишао сам у Београд на састанак са предсједником Слободаном Милошевићем и амбасадором САД Вореном Цимерманом, одвојено. Цимерман се срео са мном у договорено вријеме. Кад сам изложио суштину онога што је договорено, запазио сам код амбасадора Цимермана не само одсуство одушевљења какво сам ја имао, него чак и незадовољство.

– Мени се чини да је ово комадање.

– Никако – одговорио сам, пребацујући себи да нисам добро представио споразум.

– Никако, далеко је више комадање Југославије, јер нема споразума, а имали смо ратове. У Босни смо се договорили о унутрашњој реорганизацији и нема рата.

– Свеједно, мени то изгледа као комадање.

Остатак разговора је безначајан, јер сам ја одустао од убјеђивања личности коју само куртоазно информишем, иако није учесник преговора. Договорили смо се да се видимо и у Сарајеву кад Цимерман дође у посету. До излаза из амбасаде дуж ходника и степеница, пратио ме један од средњих службеника амбасаде који је одлично говорио српски и студирао је код нас, чак и у Бањалуци. Неважно ћаскање завршило се на самом излазу његовим питањем:

– Хоћете ли видети Милошевића?

– Свакако. Да и њему објасним споразум.

– Треба да знате да ће он… бити убијен – рекао ми је Американац.

Запањио сам се и упитао:

– Шта? Ко ће га убити – питао сам, пропуштајући да упитам зашто.

– Убиће га Си-Ај-Еј (CIA).

– Шалите се. Па ви то не радите – рекао сам.

– Ми не, али неке службе и оперативци… Уосталом, видјећете – одговорио је.

Већ сам био напољу, пренеражен, али одлучан да се саберем и размислим. Сабирање је било муњевито. Није ме упозорио да му не кажем, иако нас је у то време морао сматрати савезницима. У то вријеме још увек нисмо имали сукобе, осим неких разлика у погледима.

Дакле, жели да му ја то кажем. Зашто? Да тиме услови и моје и његово понашање. Ако заиста хоће да га убију, неизбјежно ће убити и мене. Прије него што проговорим, јер таква се тајна не говори ни Милошевићевом непријатељу. Такође, он не може знати да ја ово нећу рећи некоме другом или оставити написмено да се објави ако се то деси. При томе, све то ми је испричао на стубишту, које нико не снима, тако да би ако се то не деси лако демантовали. Једини закључак је био – то се неће десити, а сврха је да му ја кажем и да то утиче и на његово и на моје понашање и на међусобно поверење, јер председник Милошевић не би могао вјеровати Србину коме један Американац поверава такву страшну тајну. Моја одлука је – то нећу рећи никоме – чак ни Јовици Станишићу, јер би он морао да забиљежи и проследи… чак ни својој жени да се не забрине. Ово први пут саопштавам.

РУСИЈА И КИНА

Кас је након пар дана Цимерман посјетио БиХ, није се састао са све три стране заједно него одвојено. Он и ја смо отишли у један познати угоститељски објекат у центру града, јер је мени било важно да то не буде нешто скривено. О споразуму скоро да и нисмо ништа говорили, осим што је Цимерман поновио свој став да је то рјешење лоше и да може бити лош примјер другима. Како договарање може бити лош примјер, помислио сам, али није било користи од убеђивања. Резултат те његове посјете и сусрета са Изетбеговићем видели смо већ 24. марта када је СДА објелоданила да споразума неће бити. Касније је, након потписивања Дејтонског споразума, који је скоро исти као Лисабонски споразум, Цимерман јавно признао да је „амбасада била против тога споразума … тј. ја“ и додао “ изгледа да тај споразум и није био тако лош“.

Вијекови учењa и искустава не значе ништа. Толико великих хегемона из прошлости је пропало или се смањило на природну величину своје националне државе. Поставља се питање гдје је крај. Поставља се питање шта би значила побједа хегемона и успостављање једног трајнијег хегемона над цијелим свијетом. Перспектива таквог робовања није немогућа и у том свијетлу изгледа као да је људска врста у целини прецјењена. Као да је прецјењена и слобода и као да је непристојно у таквом свијету пожелити слободу, дакле пожелити опстанак.

Колико би то требале да буду мале Русија и Кина да би западни свијет био спокојан и срећан, када је њима и Србијица превелика. Мали и слободарски народи имају много разлога за опрез према разним интернационалама, јер Срби још не могу да се ријеше биједе коју им је наметнула Коминтерна, а ни Ватиканска интернационала није била „србољубна“.

САД су себи дозволиле расизам који је признао Збигњев Бжежински када је рекао:

– Комунизам готов. На реду је православље!

Антитруски и антиправославни сентимент Бжежинског, који потичу из Европе, постали су темељ америчке политике код неколико предсједника. Како су то САД себи дозволиле?

Обуздавање и саботажа природних потенцијала једне земље-нације, морали би бити инкриминисани бар колико и свака друга нелојална конкуренција, само још строже јер је то акт рата. Аустроугарска је пред Први светски рат повела Царински рат против Србије. Више од цијелог вијека касније гледамо исти сценарио као да свет за то време није научио ништа.

Земље које се поносе својим послањем да шире и чувају демократију и слободе, теже да запоседну цијели свет. Шта би радиле када би у томе успјеле? То ни маштовити писци не би могли да нам дочарају, а ми се надајмо да нећемо сазнати.

НАЈНОВИЈЕ ИЗ РУБРИКЕ

УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ ДВА ХРИШЋАНСКА НАРОДА: Патријарх Порфирије разговарао са Трамповим савјетником

ЊЕГОВА светост патријарх српски Порфирије разговарао је данас у Београду са пастором Марком Бернсом, савјетником за духовна питања предсједника САД Доналда Трампа.

„САМО ПО ДЈЕЦИ ВИДИМО КАКО ГОДИНЕ ПРОЛАЗЕ…“ Додик подијелио фотографију са малом Богданом, својим кумчетом (ФОТО)

ПРЕДСЈЕДНИК СНСД-а Милорад Додик објавио је фотографије са дјевојчицом Богданом, својим кумчетом.

ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА ЗА НАРЕДНЕ ДАНЕ: Долази нам знатно пријатније вријеме

НАРЕДНИХ дана у нашем региону знатно пријатније вријеме без јаке љетне врућине, у најави ново освјежење.

ДОДИК ЧЕСТИТАО ДАН НЕЗАВИСНОСТИ ТРАМПУ: Ваша земља је прешла значајан и историјски пут

МИЛОРАД Додик упутио је честитку америчком предсједнику Доналду Трампу поводом Дана независности САД - 4. јула, истичући да су Срби, који живе широм западног Балкана, увијек цијенили слободу, снагу и независност САД, као и помоћ коју су им оне пружале, те да не треба заборавити то пријатељство.

ДНО ДНА ПРАВА, МОРАЛА И СТРУКЕ: Минић о срамотној одлуци Уставног суда БиХ

ДАНАС је крњи Уставни суд БиХ забио посљедњи ексер у мртвачки сандук нечега што се зове правни систем БиХ, рекао је предсједник Владе Републике Српске Саво Минић.

БАЊАЛУКА СЕ ЗАДУЖУЈЕ ЗА ОБНОВУ ГРАДСКОГ ГРИЈАЊА: Скупштина града донијела одлуку о кредиту од 5 милиона евра

СКУПШТИНА града Бањалука данас (03. јула) је усвојила Приједлог одлуке о задужењу Града код Европске банке за обнову и развој за реконструкцију и модернизацију топловодне мреже.

НАКОН СВЈЕЖЕГ ЈУТРА, ТЕМПЕРАТУРЕ РАСТУ: Детаљна временска прогноза за суботу

У Републици Српској и Федерацији БиХ сутра се очекује сунчано и топло вријеме уз малу до умјерену облачност.

НИЈЕ МУ УСПЈЕЛА БЛОКАДА ОТВАРАЊА НОВОГ ГРАНИЧНОГ ПРЕЛАЗА: Зијад Крњић напустио Бакира

ЗИЈАД Крњић, члан Управног одбора Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине, напустио је Странку демократске акције (СДА) и приступио Странци за Босну и Херцеговину (СБиХ) Семира Ефендића.

ЗДРАВСТВО У БиХ У НАЈВЕЋОЈ КРИЗИ ИКАДА: Љекари у цијелом кантону најавили колективни отказ!

ЉЕКАРИ и стоматолози у Ливањском кантону најавили су да ће у понедјељак, 6. јула, колективно поднијети отказе због ниских плата.

ДОДИК СЕ ОБРАТИО НАЦИЈИ: „Позивам Србе из Српске и Србије…“

МИЛОРАД Додик истакао је да су средње Подриње и Бирач трајни симбол огромног страдања српског народа, те да је од великог значаја да српске жртве не буду заборављене и уколико ми, Срби, не будемо одлучни и истрајни да наставимо обиљежавање трагичних датума из наше историје нико други то неће учинити.