НАУЧНО УТЕМЕЉЕНА ИСТИНА НАСУПРОТ ИНСТИТУЦИОНАЛНОМ ЗАБОРАВУ: Рефлексија о Јасеновцу и Доњој Градини кроз призму др Ефраима Зурофа

foto SM

Овај текст се логички и тематски надовезује на моје раније ауторске чланке објављене у „Вечерњим новостима”, у којима је већ отворена болна тема деценијског институционалног прећуткивања, бјежања од гробова и „математике срама” која деценијама оптерећује наше колективно памћење.

Данас, у времену када се из бројних друштвено-политичких разлога поново активно користи, преиспитује и у јавном простору употребљава ријеч геноцид, постаје важније него икада утврдити гдје престаје пропаганда, а гдје почиње непобитна историјска истина, пише новинар и публкициста Зоран М Кос.

– Како је могуће да простор који је прогутао стотине хиљада живота данас амбијентално и музеолошки ћути у поређењу са меморијалима попут Јад Вашема или Аушвица?

Зашто је дозвољено да тим светим тлом, умјесто монументалних дигиталних архива и врхунских истраживачких центара, деценијама доминирају импровизоване информативне плоче и једноставни панои?

Постављање ових скромних ознака у прошлости било је плод усамљеног ентузијазма појединаца у тренуцима потпуног одсуства системске државне бриге.

Међутим, чињеница да су ти панои током времена иронично и стварно срасли са крошњама и земљом представља језиву метафору наше колективне немарности. Да ли су те импровизоване информативне плоче заправо параван који служи да покрије дубоку празнину коју је за собом оставила званична наука?

У средишту овог научног и етичког искушења налазе се размишљања др Ефраима Зурофа, свјетски признатог историчара и ауторитета за питања Холокауста, објављена као званична рецензија у монографији Антуна Милетића, а која овдје преносимо интегрално како бисмо разумјели суштину овог проблема:

Др Ефраим Зуроф
„РАЗМИШЉАЊА О ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВЦУ НА ОБИЈЕ СТРАНЕ РЕКЕ

У историји демократске Хрватске 27. новембар 2006. требало је да представља прекретницу, јер је тога дана Република Хрватска требало јасно, недвосмислено и у потпуности да одбаци насљеђе НДХ и њених крвавих усташких властодржаца. Површински посматрано, биле су извршене све потребне припреме уз одговарајућу помпу, као што и доликује таквој прилици којој присуствују председник републике, председник владе и високи руководиоци. Догађај се одвијао на простору јасеновачког логора, а поводом отварања нове историјске поставке и образовног центра, првих такве врсте на овом мјесту откако је Хрватска постала демократска.

Због тога сам дошао да присуствујем овом догађају са великим очекивањима и радозналошћу, у нади да ће нова поставка да постане моћно средство у напорима да се хрватском друштву помогне да се на прави начин осочи са усташтвом. Питао сам се да ли ће организатори покушати да избјегну да усташтво прикажу у његовом правом обиму?

Да ли ће поставка покушати да објасни генезу усташке идеологије и њене ужасне посљедице?

Да ли ће посјетиоци, нарочито припадници младих генерација, отићи са овог мјеста са јасним разумјевањем историје Другог светског рата у бившој Југославији и геноцида који су у току тога рата усташе извршиле над Србима и Ромима и холокауста над Јеврејима? Исто тако сам се питао да ли ће посјетиоци да напусте ово мјесто са пуном свешћу о кривичној одговорности усташа као покрета, а посебно о појединачној одговорности њихових вођа и присталица, за масовна убијања Срба, Јевреја, Цигана и Хрвата-антифашиста, због којих је овај логор и назван „Балкански Аушвиц“.

Волио бих да сам могао да кажем да сам напустио ово мјесто охрабрен оним што сам тамо чуо и видио тога дана. Међутим, ова поставка је пре свега приказала неспособност организатора да се суоче са хрватским злочинима почињеним у току Другог свјетског рата. Прво и прво, није приказана ни једна једина фотографија икојег од злочинаца над злочинцима који су командовали јасеновачким логорима и дјеловали у њима. Ни трага од Вјекослава „Макса“ Лубурића, Ивице Матковића, Љубе Милош, Мирослава Филиповића-Мајсторовића, Доминика Пициľија или Динка Шакића. Сем Анте Павелића, остале усташке вође нису ни поменуте, као да нико није лично одговоран за злочине почињене у овом логору. У музеју у коме се злочинци означавају само као неименоване усташе, нико није оптужен, што је највјероватније порука коју је организатор и желио да пошаље. Међутим, ако нико није одговоран — онда и сам злочин постаје безначајан, што значи да из приказаног материјала не може да се извуче било каква поука.

Исто тако шокантно је било то што ниједном речју није поменуто успЈешно суђење Динку Шакићу, команданту јасеновачког логора, у Загребу 1999. године. Екстрадиција из Аргентине овог фанатичног усташе и његово суђење и пресуда у Хрватској представљају најважнији корак који је Хрватска учинила у читавој својој историји борбе против фашистичке идеологије и носталгије за тим временима.

Међутим, не само да се то суђење нигдје не помиње у овој историјској поставци, него ту осуду команданта Јасеновачког логора није поменуо ниједан од говорника. Изгледало је као да се званична Хрватска стиди што је осудила овог фанатичног патриоту, чија каријера представља метафору свих зала које су починиле усташе.

Ако свему овоме додамо и чињеницу да ова поставка не пружа било какве податке о усташкој идеологији, њеном настанку, развоју, спровођењу у дело и њеном утицају на све житеље НДХ, као и одсуство било каквог историјског контекста (нема ни помена о Другом свјетском рату и о холокаусту), постаје јасно да је ова поставка потпуно промашила свој главни задатак. Како неупућени у ову тему, а поготово ђаци и студенти, могу на основу ове поставке да схвате догађаје које изложба приказује и разлоге због којих Јасеновац заслужује да има свој музеј и образовни центар?

На крају, али не и мање важан податак који изазива револт, јесте бројка жртава поименце наведених у музеју, која је, очигледно, драстично умањена, и гдје се не наводе ни њихова вера, ни њихова националост. Овакав приступ ме је подсјетио на крајње увредљив приједлог Фрање Туђмана да се Јасеновац претвори у меморијални центар за све Хрвате, усташке жртве као и њихове егзекуторе. Узправо у Јасенову, гдје су људи убијани зато што су Срби, Јевреји или Цигани, и у коме су били заточени и манy Хрвати због тога што су били антифашисти, чиме треба да се поносе, оваква политика је сушта супротност од намене овога простора са чијег централног мјеста посетиоцу требало да буде предата поучна порука о овим збивањима. Чињеница да је листа жртава непотпуна доводи до чврстог уверења да Хрватска крије истину о овим злочинима.
Разочаран и обесхрабрен, тога поподнева, по завршетку церемоније, прешао сам на другу обалу ријеке Саве, у Републику Српску, где сам посетио други део овога логора.

Тешко је замислити нешто толико различито од онога што сам видео тог истог преподнева. За неупућене, на хрватској страни нема остатака овога логора, а све масовне гробнице се налазе на другој обали Саве. Можда то макар дјелимично објашњава огромни раскорак у процени броја јасеновачких жртава на двије обале исте ријеке.

Док је у јасеновачком музеју наведен број од нешто мање од 70.000 жртава, у Републици Српској њихов број се пење на тешко могућих 700.000, што је статистички податак објављен у „бившој“ Југославији, која се, као и сви комунистички режими, није устезала да манипулише бројем жртава у пропагандне сврхе.

Ноторни примјер оваквих манипулација представљала је бројка од 4.000.000 жртава уморених у концентрационом логору Аушвиц-Биркенау коју је објавио пољски комунистички режим, а која је касније, након транзиције ка демократском систему, смањена на нешто више од једног милиона. Што се тиче јеврејских жртава, јасеновачки музеј наводу бројку од 10.000, која је дефинитивно премала, док је бројка од 33.000 наведена на другој страни ријеке, очигледно, сувише велика.

Сљедећа разлика између делова логора са једне и са друге стране Саве, представља одсуство било каквих грађевина у Републици Српској, осим споменика и спомен-обиљежја. Међутим, иако на српској страни постоји жеља да се прикаже сав ужас тих догађаја и да се укаже на одговорне за почињене злочине, спомен-подручје данас није погодно за извођење било каквих озбиљнијих образовних активности. Насупрот томе, са друге стране реке постоје све погодности, али оне, нажалост, не гарантују да ће цела истина да се проучава и преноси.

У таквим околностима, истраживачки рад који је обавио Антун Милетић постаје веома значајан, јер ће једино приказивање стварног, брижљиво и научно провереног обима извршених злочина, без икаквих увећавања, или минимизирања броја жртава, омогућити да се Јасеновац употреби у сврху добра. У том смислу овај пројекат свакако има своје шире значење и не ограничава се само на историјске догађаје, него се грана много шире. Исто тако се надам да ће ово истраживање да буде завршено у блиској будућности и да ће његови резултати помоћи да се јасеновачке ране залече и да на тај начин допринесе унапређењу толеранције и суживота на Балкану.“

Овај искрено суров и тачан став који нуди др Зуроф огољује управо оно што на нашој страни ријеке стоји као главни и деценијски проблем: инфраструктурна пустиња. Он изричито биљежи да на простору Доње Градине нема ничега осим ливаде, улекнућа и спомен-обележја, те да је цијели тај амбијент потпуно непогодан за извођење озбиљнијих образовних активности.

Зуроф директно повезује цифру од 700.000 жртава са пропагандном матрицом бившег комунистичког режима Југославије, поредећи је са сличном комунистичком манипулацијом бројевима у Аушвицу. Тиме се потврђује очигледно: домаће структуре су једноставно, без икаквог стварног научно-истраживачког рада, преузеле стару идеолошку „математику”.

Др Зуроф у свом тексту спас види искључиво у књигама и научним изворима попут оних које је приредио Антун Милетић. Једино брижљиво, научно и поименично пописано стање, без умањивања (на хрватској страни) и без олаког преузимања старих комунистичких процјена (на нашој страни), може да зацијели јасеновачке ране и одузме простор дневним манипулацијама.

Ипак, научност коју заступају свјетски стручњаци доживјела је потпуни институционални слом на домаћем терену. Поразно је запитати се: колико уопште имамо одбрањених докторских дисертација на катедрама за историју које се ексклузивно баве темом јасеновачког страдања? Гдје су наше специјализоване научне институције и научни институти који би се бавили искључиво овом темом? Због чега је школски систем заказао, па су организоване екскурзије и посјете школа овом стратишту сведене на спорадичне и парцијалне покушаје? Зашто се у јавности свесно форсирају и хиперпродукују теме које замагљују суштину геноцида, док суштински архивски рад спада на леђа независних ентузијаста?

На крају, остаје отворено и сурово питање: да ли домаће елите заправо уопште желе истину засновану на именима, егзактној архивској грађи и модерној научној инфраструктури? Да ли је лакше и профитабилније деценијама владати празном ливадом и политички трговати маглом старих, непроверених бројки? Одговор на ово питање крије се у чињеници да се сопствени немар, небрига и трагичан недостатак институција и даље кукавички скривају иза информативних паноа/плоча, док озбиљна наука и светска струка и даље чекају да се прекине овај музеолошки мук.

Порука Антуна Милетића: Научни архиви насупрот политичким коначностима

„Ја као историчар нисам истраживао број убијених, већ сам истраживао документа. И у документима гдје сам нашао име то сам и издвојио и сачувао… Значи, то није коначан број, него оно што се налази у документима.

Историчари и не могу да истражују број, то треба да истражују статистичари, демографи, археолози, антрополози… Бројне науке да помогну да би се истражио број убијених… Документа усташка нису нађена, јер су 1943. и 1945. уништена.” Антун Милетић (из разговора вођеног 20. маја 2024. године)

НАЈНОВИЈЕ ИЗ РУБРИКЕ

БАЊАЛУКА ДОБИЈА НОВО ШЕТАЛИШТЕ: Још једно мјесто за рекреацију, одмор и дружење

БАЊАЛУКА наставља да уређује обале Врбаса, а управо томе у прилог говори и нова дионица шеталишта која ће бити отворена у сутра 24. јула, са почетком у 18.00 часова.

„НЕКИ СУ УБИЈЕНИ НА КУЋНОМ ПРАГУ“: Митрополит Хризостом служио парастос српским цивилима које су убиле усташе (ФОТО)

ЊЕГОВО високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом служио је данас у власеничком насељу Рашића Гај парастос за око 200 српских цивила које су усташе звјерски убиле у овом мјесту током Другог свјетског рата.

ПОЛЕМИКА О ПРОСЈЕЧНОЈ ПЛАТИ У СРПСКОЈ: Републички завод за статистику демантује колеге из Федерације

РЕПУБЛИЧКИ завод за статистику одбацио је тврдње Звода за статистику Федерације БиХ у вези израчуна просјечне нето плате, наводећи да су њихове тврдње нетачне, непрофесионалне и неколегијалне.

„СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ НАШ“: Студенти посветили пјесму преминулом полицајцу Немањи Алемпићу

ДАНАС, 23. јула, на дан када би прославио свој рођендан, студенти и професори Правног факултета Универзитета „Привредна академија“ у Брчком посјетили су породицу Немање Алемпића и положили цвијеће на његов гроб.

ВУЧИЋ: САД желе да на другачији начин третирају Србију, спремни смо на разговор

ПРЕДСЈЕДНИК Србије Александар Вучић је током обраћања са премијером Чешке, Андрејом Бабишем одговарајући на питање новинара поменуо важност сарадње са САД.

ИМОВИНУ СПЦ УЗУРПИРАЈУ И ТАЈКУНИ И ИСЛАМСКА ВЈЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА: Цркви у Бугојну отимају посљедњих 300 квадрата

ОД почета ове године у Федерацији БиХ забиљежене су десетине случајева отимања имовине СПЦ која се уписује на приватне власнике Бошњаке или на Исламску вјерску заједницу БиХ или на општине у Федерацији као "државна имовина", а општине је продају или поклањају коме желе.

У БАЊАЛУКУ СТИЖУ ЕЛЕКТРИЧНИ АУТОБУСИ И ТРАМВАЈИ: Станивуковић најавио важне реформе јавног превоза

ГРАДОНАЧЕЛНИК Бањалуке Драшко Станивуковић најавио је наставак реформе јавног превоза, која, између осталог, подразумијева постепено увођење електричних аутобуса и трамваја.

НА КУЋНОМ ПРАГУ СУРОВО УБИЈЕНА 43 МЈЕШТАНА: Годишњица стравичног злочина над Србима у Јабуци код Фоче

НА Градском гробљу Божовац у Фочи обиљежене су 34 године од злочина у Јабуци, када је на кућном прагу убијено 43 српских мјештана, што је било прво масовно страдања фочанских Срба у Одбрамбено-отаџбинском рату

„ОЛУЈА“ ЈЕ ИМАЛА ЗА ЦИЉ ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ: Додик подсјетио на погром Срба у Гламочу, Грахову, Дрвару, Петровцу, Шипову….

ГЕНЕРАЦИЈАМА које долазе желимо да пренесемо истину о страдању и погрому Срба у хрватској војно-полицијској акцији "Олуја" прије 31 године, јер то никада не смије бити заборављено, изјавио је данас предсједник Организационог одбора обиљежавања Милорад Додик.

„ВОЗАЧ ЈЕ ПИСАО ПОРУКЕ И ИГНОРИСАО УПОЗОРЕЊА“: Потресна исповијест путника након језиве саобраћајне несреће код Котора

ТЕШКА саобраћајна несрећа догодила се 12. јула у мјесту Липци, на магистралном путу Котор-Никшић.