СМРТ СИНА ГА СЛОМИЛА: Живот Љубише Самарџића обиљежили сиромаштво и туга

Отац Драго, радио је у руднику “Јелашница”, пет километара од Нишке Бање у којој смо живели. Био је јамски техничар и сваки динар мале плате крваво је зарађивао. Тежак рад нарушио му је здравље и, 1948. умро је. Остали смо само са минималном, породичном пензијом, од које се, како се онда говорило, није могло ни умрети, а камоли живети…

– Ја сам у ствари човек из рударске породице, који сматра да је тај рударски хлеб заиста тежак. Знам да сам као дете упамтио нешто веома значајно, а то је поштовање човека по сваку цену и пожртвовање за свакога. Увек сам у игру уносио срце и искреност, желећи по сваку цену да ми се то врати. На срећу, та моја искреност је била пресудна да имам велики, огроман кредибилитет аутора и код колега – говорио је Самарџић.

Глумца тежак живот није спријечио да упише глуму, а у једном интервјуу, на шаљиво питање новинара колико падежа је знао кад је отишао на студије у Београд, Смоки је, такође на шаљив начин, одговорио: “Четири”. Овај одговор насмијао је све присутне, јер је признао да је за остала три сазнао када је дошао у Београд.

Легендарни глумац познат је под надимком Смоки, али мало је оних који знају због чега га је добио. Дебитовао је 1960, а посљедњи пут пред камерама се појавио 2011. у филму и ТВ серији “Мирис кише на Балкану” које је и режирао.

Надимак је добио давне 1962. године, захваљујући филму “Пешчани град” у коме је играо младића по имену Смоки.

У филму словеначког редитеља Бостјана Хладника играо је једног од двојице другара на љетовању који срећу дјевојку (Милена Дравић) само у капуту и бикинију која тврди да су јој украли новац и одјећу док се купала. Она им се придружује, помало се љубакајући са обојицом, док они почињу да краду због ње. Четири године касније Самарџић је поновио ову улогу и у ТВ серији “Смоки”.

Одиграо је више од седамдесет филмова различитих жанрова, током готово тридесет година, глумио је главне и споредне улоге. Поред многобројних награда, за животно дјело добија награду АВНОЈ (1988), награду “Павле Вуисић” (1995) и награду Академије “Иво Андрић” (2005) за улоге у југословенској кинематографији.

Љубиша Самарџић преко 50 година био је у браку са Мирјаном која је девет година била млађа од њега, а једном приликом открио је и како су се упознали:

Упознао сам је на Бледу где сам служио војску, а она дошла са породицом на летовање. Било јој је 17 година, мени 26. Кад сам схватио да испред себе имам интелигентну особу која у мени покреће љубав и страст, покушао сам да је освојим свим силама. Било је тешко јер је она сматрала да су глумци боеми. И њен деда, протојереј сремско-митровачке цркве, говорио јој је: “Јао, дете. Па где глумац?” Али, вољом, упорношћу и љубављу успео сам да је освојим – изјавио је Самарџић који је описао романтичне детаље из њиховог брачног живота:

– И тако две године. Венчали смо се 3. јула 1966, затим смо добили Драгана и Јовану. И све ово време она ме осмесима испраћа и дочекује. Мира је стуб куће, мој ослонац и велика помоћ у реализацији свих филмова и серија. Каква је наша веза данас, после толико година, речито говори наше буђење, када се утркујемо ко ће пре да донесе јутарњу кафу у кревет. Уз излежавање и густирање кафе, и вести од којих нам се диже коса на глави, размењујемо мисли уз најчешће супротне ставове и коментаре. Та несвакидашња љубав, присност, поштење, та брижност, то је само наше – говорио је славни глумац.

Године 1990. Синиша и његов син Драган, кога су звали Гага, основали су продуцентску кућу “Цинема Десигн”. Пословни залет прекинула је Драганова тешка болест. Гага је преминуо у 34-ој години живота од леукемије са којом се читава породица Самарџић борила до посљедњег момента његовог живота

– Све смо учинили да победимо ту опаку болест. Супруга Мира стално се бринула о њему, а ја сам даноноћно радио, снимао и слао новац клиници у Лондону. Да сам допустио да ме бол сруши, можда се никад не бих латио режије “Небеске удице”. Свестан сам да је моја природа хазардерска, неукротива, да носи ризик, али био сам сигуран да ћу својим инстинктом и упорношћу снимити озбиљан филм о бомбардовању Београда онако како сам га ја доживео. Бомбардовање је погоршало стање нашег сина, а и брига о његово двоје мале деце увела нас је у нову агонију. За нашу кућу највећа награда овом филму није било ни учешће на Берлинском фестивалу 2000, ни његова продаја великим светским телевизијским центрима, него тренутак у којем је наш бледуњави син, после прве пројекције, све то предвидео и из кревета нам поносно шапнуо: “Филм ће ти ући у такмичарски програм Берлина! – рекао је Љубиша ког је смрт сина сломила:

– Кад је Гага одлазио, мислио сам да нећу издржати и да ће ми ускоро доћи крај. Мира ме пренула и тргнула, јер је била свесна да сам морално пао, смршао, изгубио вољу за било чиме. Говорила ми је: “Човече, живот је смрт, упамти то! Настави да радиш јер ћеш у томе наћи смисао опстанка”. Била је у праву. Штета што није завршила психологију – открио је чувени Љубиша.

Преминуо је у Београду, 8. септембра 2017. године, у 81. години.

По сопственој жељи глумац је кремиран и његова урна није положена у Алеји заслужних грађана, већ на другом дијелу гробља. Љубиша је одлучио да почива у породичној гробници, поред свог јединца Драгана Гагија Самарџића, преноси Курир.