ЈЕЗИВИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У КОЊИЦУ: Браћа Петар (7) и Павле (5) крвнички изрешетани

Пет припадника Интервентног вода Станице јавне безбједности Коњиц Миралем Мацић (1969), Јусуф Потур (1966) и Адем Ланџо (1956), са Шефиком Туцаковићем и Мирсадом Максумићем, који су погинули током рата, сковали су злочиначки план у кући Мацићевог оца Хаџе да се почну „светити Србима“ по Коњицу. Њих петорица су се 1. јула 1992, на приједлог Шемсе Туцаковића, договорили да убију породицу Ђуре Голубовића. Сви су били у војничким униформама и наоружани аутоматским пушкама. Из куће су изашли око 22 часа и наоружани се запутили ка стану Голубовића, у који су насилно упали, окупили породицу и извели их из стана.

Мацић се потом вратио у стан из којег је изнио ТВ пријемник и ставио у гепек аута, а потом су с два аутомобила кренули локалним путем Коњиц – Борци. Након изласка из града, два аутомобила у којима је било девет лица, зауставила су се пред спуштеном рампом полицијског пункта у мјесту Поља Бијела. Послије разговора с дежурним полицајцем на контролном пункту дигнута је рампа и вожњу су наставили према селу Спиљани. Зауставили су се након километар од пункта с његове десне стране, код сливника, угасили су свјетла на аутомобилима (осим позиционих), а потом су сви изашли из аутомобила с оружјем.

Наредили су Голубовићима да изађу из аутомобила и да се поредају на десној ивици коловоза. Када су то учинили, пише у монографији, полицајци су уперили цијеви и истовремено отворили рафалну паљбу по њима.

– Седмогодишњи Петар је чудом једини остао непогођен и неповријеђен. Малишан је приликом паљбе и сам пао на земљу између тијела родитеља и млађег брата Павла. Након што су злочинци отишли, устао је и напустио мјесто гдје су била тијела родитеља и брата. Потражио је уточиште код полиције на пункту. Послије пјешачења стигао је на полицијски пункт гдје је дежурном полицајцу Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу испричао шта се догодило. Дежурни на пункту је моторолом одмах јавио у полицијску станицу да се код њега налази Петар, а убрзо потом из Коњица је поново стигла иста група. Преузели су Петра, а потом су наставили вожњу према Коњицу. Зауставили су се на мјесту званом Бегин Вир гдје су извели дијете из аута, па из оружја осули ватру у Петра Голубовића. Смртоносни рафали су овог пута, као и његове родитеље и брата, покосили малишана – пише у публикацији.

Породица Голубовић је након неколико дана сахрањена на гробљу Мусала. Један од убица, Миралем Мацић, недуго након убиства је уселио у стан те исте породице. Тужилац Ибро Булић подигао је оптужницу за овај и за друге злочине над Србима у Коњицу 1994. године. Првостепена пресуда је изречена крајем 1995. године.

Тек у поновљеном суђењу пред Кантоналним судом у Мостару 25. јула 2000. године Миралем Мацић је осуђен на 12 година затвора. Врховни суд ФБиХ је годину касније потврдио пресуду. Истог дана када је издржао затворску казну, Мацић је ухапшен по новој оптужници за ратни злочин, за убиство три српска цивила у Коњицу. Крај суђења није дочекао. Преминуо је 25. јануара 2012, само дан прије него што је требало да буде размотрен споразум о признању кривице који је склопио са Тужилаштвом БиХ.

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих током рата је, из непосредне близине па и из снајпера, 16 дјеце убијено и исто толико рањено.

– У току масовних злочина најчешће нису бирана средства, ни метод напада. Важно је било да се зараћеној страни нанесе штета, бол, прогон и патња. У томе се нису бирале жртве. Напада на дјецу је било у селима, насељима и становима. Овакви примјери човјека према човјеку, посебно према дјетету, показују да наука мало зна о човјеку и да је мало тога објашњено када је његова при-рода у питању – истакнуто је у монографији.

Највеће страдање дјеце евидентирано је на подручју сарајевских општина, Оџака, Добоја и Коњица, а документ указује да је једна-ко застрашујући број страдале дјеце и начин на који су убијана. То потврђују ексхумирана дјечија тијела из масовних гробница Ледићи (Трново), Јајце (Царево поље), Трескавица, масовна гроб-ница Сански Мост те дјеца убијена на Петровачкој цести. Страдало их је 1.418 – 485 убијено, 428 рањено, 452 било у логорима, затворима и кућним притворима.

Сексуално злостављано или силовано је 13, а психотрауме и страдање породица забиљежено је за 40 дјеце.

Спомен-плоча

Желећи да сачува успомену на страдале дјечаке и разбије зид ћутања о убиству два српска дјечака, Анис Косовац је на улазу у православно гробље на Мусали поставио спомен-плочу посвећену њима. Довео је воду на гробље и направио чесму, изградио капију и редовно одржава гробље на којем је сахрањена породица Голубовић.

– Били су ми комшије, кад неће општина, срамота је да неко то не постави. Двоје дјеце – пет година и седам година неко убије и онда сви шуте. Шути режим за чије владавине су дјеца убијена. Тај режим и сад влада. (…) Престрашно је кад неко убије дјецу. Како није страшно да ти дође неко навече, изведе те и убије двоје дјеце. У твом граду убијено двоје дјеце. Страхота – причао  је својевремено Косовац.

(Глас Српске)