ЗОРАН КАЛЕЗИЋ ПОСЛИЈЕ ОПЕРАЦИЈЕ: Имам само једну жељу

– Како могу да се осјећам – каже, за „Новости“, Калезић.

– Борим се. Сада идем на хемотерапију, у специјалну клинику за плућне болести „Брезовик“ у Никшићу. Те хемотерапије су једина нада човјеку који има рак плућа, оне могу да „купе“ двије-три године живота, а ја вјерујем у медицину. Имао сам неку своју визију да се лијечим ту, гдје је мој народ. Јер ја сам народни пјевач, умјетник народа. Ако треба да скончам, боље да то буде овде, него да скончам као нечији слуга у иностранству.

Говори нам певач топлог и сјетног гласа да му не треба ништа, јер је одавно напунио душу својим очима. Проблем је, каже кад су очи гладне, па човек има велика очекивања, да има добру плату, да вози бијесна кола… Он, наглашава, није из тог свијета. Умјетник је свих оних који га воле, зато се вратио у Црну Гору, на своју дједовину. Па, ипак, иако је рођен у Даниловграду, Калезић нема статус умјетника у земљи у којој живи, и то га боли. У Србији је стекао статус истакнутог уметника, а у Америци статус заслужног умјетника, и то искључиво својим пјевањем.

– Једноставно сам ничији, а кад си ничији, нико за тебе не даје ни пет пара – говори нам Зоран.

– Када је скоро један мој пријатељ потегао то питање, добио је одговор: „Што не иде у ДПС, он је њихов пјевач“. А ја сам увијек пјевао свом народу. Болест је много скупа. Не дај боже, ником! Нећу да пузим ни пред ким, не желим да се понижавам. Нисам ја мандаторни човјек, нико ме није поставио на мјесто на ком сам, нити ми је дао мандат. Народ ме је одабрао, и од пензије која износи 320 евра, а коју сам стекао својим радом, живим и лијечим се.

Да није џабе пјевао и живио, Калезић се увјерио у болницама у Подгорици и Никшићу, где се према њему односе са великим поштовањем:

– Ту сам схватио шта значи бити народни умјетник. Доктори, хирурзи и цјелокупно медицинско особље показује ми љубав у свакодневном опхођењу, што ме чини срећним.

Још више сам срећан што је уз мене и супруга Ирена, јер деца живе своје животе, син у Америци, а ћерка у Београду.

Признаје нам умјетник, који ће 1. фебруара прославити 72. рођендан, да има једну жељу…

– Волио бих да одржим још један концерт у Дому синдиката, храму музике, где сам много пута излазио на бину. Први пут 1972, када сам концерт поклонио дивној дјеци из Школе ученика у привреди. Мени је пјесма све. Певаћу до последњег даха. Пјевао сам недавно и на стихове Алексе Шантића и Вите Николића, али, нажалост, ниједна дискографска кућа не жели да објави албум са тим пјесмама.