Он додаје да захвалност не може да буде наметнута обавеза.
– Захвалност није под морање, јер онда не би била захвалност. Тако је и са овим чином када се прекрстимо испред храма, цркве или крста – наводи Лазић.
Теолог подсјећа да су многи обичаји настали из практичних разлога, а не због мистике или вјеровања у натприродно.
– Зашто се покојник носи у поворци и зашто се застаје на три мјеста? У средњем вијеку, током епидемија, гробља су била удаљена од насеља, па је људима који су носили ковчег био потребан предах – објашњава Лазић.
Како каже, слично је и са прањем руку након сахране и узимањем угљевља.
– То није никакав магијски ритуал, већ хигијенска мјера ради спречавања ширења заразе – истиче он.
Подсјетио је и на некадашњи обичај „куповине младе“, који је касније био законски забрањен.
– Младожења је некада новцем откупљивао младу од њене породице, а те суме су понекад биле баснословне. Кнез Александар Карађорђевић је још 1846. године забранио тај обичај, сматрајући га нечим што је противно људском достојанству – каже Лазић.
На крају наглашава да људи не би требало слијепо да се везују за обичаје.
– Не треба робовати обичајима. Бог је изнад обичаја. Ритуали и обичаји дио су културног наслеђа и нису вјерски обреди уколико нису повезани са Црквом. Вјера ослобађа, а не поробљава – закључује теолог Небојша Лазић.
(24седам)
