Прослављају га и католици и православци
Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мијешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и вјеровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и прије него што је примио хришћанство.
Шта се ради уочи Ђурђевдана?
Вече уочи Ђурђевдана домаћини су имали обичај да одаберу два млада лука у башти, од којих један представља срећу, а други несрећу. Потом им се перке поравнају маказама, а на празник се изјутра провјери који је више израстао. У зависности од тога који је виши лук – пратиће нас срећа или несрећа током године.
Ђурђевдански вјенчић и купање у ријеци
Ђурђевдан се сматра границом између зиме и љета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усјеве.
За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и вјеровања, па и магијских радњи.
Главни обичаји су: плетење вијенаца од биља, умивање биљем, купање на ријеци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије.
Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегдје је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан прије зоре.
Вјенчићи од цвијећа
Оплету се вјенчићи од „ђурђевског цвијећа“: ђурђевка, мљечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти вијенци стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић). Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно прољећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса, то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви редом умивају водом: дјеца – да буду здрава као дрен, дјевојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана..
Ђурђевдан у Врању
У вријеме ослобођења Врања од Турака, пред крај 19. вијека, у врањском крају постојали су многи обичаји везани за празник Ђурђевдан, а српски етнолог и историчар који је посебно био заинтересован за обичаје, културу и традицију народа који су живјели у Старој Србији, Татомир Вукановић рођен у Врању, објаснио их је на одређен начин.
Он у својој књизи „Врање – етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878.“ пише да се у старом Врању обичавало од старине да се у рану зору Ђурђевдана обављало ритуално купање. У воду за купање, стављало се црвено ускршње јаје, здравац, коприва, дрен и друге траве које имају функцију у магији. Том водом се је обављало ритуално купање.
Куће и друге зграде су се китиле зеленом врбом. Дућани и трговачке радње, китили су се изнад улазних врата. Овај обичај се одржао у Врањском крају до данашњег дана.
Обичај изговарања „мантафе“ се изгубио, али су остала свједочанства о њима у дјелима Борисава Станковића, највећег трагичара људских душа, писца који је писао о свом родном граду, његовим људима, обичајима и традицији.
У чанак би се сипала вода, а у њу ставило црвено ускршње јаје, дрен, здравац, па би се све то ставило под бокор ружиног грма. Дјевојке из групе би опрале ноге свјежом водом и обрисале их. Доносила би се здјела испод ружиног грма, па се једна девојка покрије велом преко главе и даје јој се огледало, те она из чанка вади ките цвијећа. Мантафа се изговара на турском језику, у стиховима кратких садржина. Она дјевојка која извади киту цвијећа из чанка или ћепчета, док се у преводу казује мантафа. Свака дјевојка ово понавља све док се не заврши мантафа. Када се мантафа заврши она дјевојка која је посљедња извукла киту цвијећа, вади је из чанка, а затим том водом почиње да прска дјевојке. Вјерује се да ће она дјевојка која буде испрскана том водом бити завршена и да ће је удати, због тога остале дјевојке бјеже од ње, како не би биле поквашене.
(Курир)
