„ЗА НАШУ ЉИЉАНУ, ОД ПРИЈАТЕЉА И САБОРЦА“: Слободан Ђ. Бијелић, један од оснивача СДС (ФОТО)

Фото: Уступљена фотографија

„Разбољела се наша мати

И нагнула се кућа стара

И тако поче опадати

Лист по лист вјечног календара“

(Рајко Петров Ного, „Листови вјечног

календара“)

Прст судбине или Божија промисао су ме, с конца осамдесетих, усмерили на сва ова „национална делања“ у новијем добу бурне српске историје и све више верујем како су неке ствари у „судби човека“ заправо – „задате“, готово неизбежне и човек ових простора их сасвим „императивно“ живи, испуњавајући своју судбину.

Бескрајна путовања у Пале, под српском Јаворином су нешто што ми је „суђено“ па сам тако „пригрлио“, као ноторност усуда, и ово последње, тужно путовање на опроштај од Љиљане, супруге пријатеља и човека с којим ме је тај исти усуд великодушно „почастио“ да присно сарађујем и делим народне бриге током једног дугог, „деликатног“ и судбоносног периода српске историје. А путовање са северозападног дела Крајине до Пала је један прави мали „подухват“, иште подоста времена, стрпљења, здравља и – љубави према одредишту у чијем правцу сам се, већ одавно, „усмерио“.

Зато ова носталгично-сентиментална исповест, изнета готово фактографски и, понекад, анегдотски, има све карактеристике једног „путописног времеплова“ јер ми путујемо друмовима овдашњим, а моје мисли хрле у сећања која не бледе.

Љиљана, коју смо сви ми њима блиски, из својте звали Љиља, и ја смо се упознали оног августа 1990. године, под окриљем нашег козарског манастира Моштаница. Била је тиха сапутница нашег Радована, посматрала нас је, „изучавала“ и знам добро да је брачни пар врхунских интелектуалаца међусобно размењивао импресије о „својим“, „новим“, а, ипак, „старим“ Србима, мање склоним лажном комфору издишућег „братства-јединства“ на њиховом историјском етничком простору. Јесте, у сусрету се осећала нека тиха братска топлина, а наш Јован Рашковић је изостао, спречен препрекама које је нова хрватска власт поставила пред његово несуђено путовање у Дубицу.

Следећи сусрет је уследио коју недељу, две по тек обављеним изборима, на семинару о преузимању власти, у паљанском хотелу „Коран“, у зиму 1990. године. Седели смо за истим столом она, њен Радован, мој Дубичанин Мирко Стојаковић и ја. Како је време одмицало ми смо, уз рад, размењивали и покоју реченицу и тако продубљивали наше познанство. Зашто крити, брзо сам схватио да имам нарочиту привилегију блискости са брачним паром врхунских српских интелектуалаца… Накнадно време ће недвосмислено показати да је „нешто слично“  и овај складни пар „откривао“ и на „другој“, тј., „мојој“ страни. И то су неки почеци једног дивног, здравог пријатељства које траје до данашњих дана… И узалуд је један стричевић Вука Драшковића покушавао нарушити атмосферу или пореметити рад семинара, победили су сталоженост и мирноћа Радована и Љиље… А увече нас је, у хотелу „Панорама“, дивно орасположила наша Слободанка Хрваћанин. Имала је заиста завидан репертоар прекрасних српских националних песама… Да, Срби су се, под диригентском палицом овог брачног пар, зближавали, ближе упознавали и разумевали…

То скупштинско пролеће 1991. године донело је наговештај онога што ће се у парламенту те крхке, демократији невичне, авнојевске творевине зване „БиХ“ дешавати. Није било потребно много времена па да се испостави како су мачеви наших демократско – интелектуално – политичких аргумената знатно бриткији од тупих сабљи муслиманског самоумишљеног патернализма на том и таквом „Босном и Херцеговином“… У то време често сам „улазио у арену“, на дуеле који ми нису представљали тешкоћу и убрзо сам стекао многобројне симпатије оних који су слободно мислили и слободно осећали. Тек покоји сусрет са Љиљом доносио је смех, комплимент за неки наступ, као и размену мишљења о неком питању. Знала је да ми њена подршка значи, видела је пут којим сам се запутио, „идентификовала“ ме је као „сабљу љуту“ и почесто задиркивала смејући се тој мојој „жестини“… У то време упознајем њихову децу, Соњу и Александра – Сашу, а памтим и један Соњин излет у музичке воде.

Убрзо нам је „пристигао“ и тај шести април 1992. године и наши животи су пошли неким другим, несвакидашњим током. И није много времена требало нашем Радовану да схвати како колективни Запад приступа проблему „српског питања“ на Балкану. Зато је и рекао, једаред, председнику Милошевићу ове пророчанске речи: „Председниче, ми седимо у бобу и јуримо огромном брзином по стрмој, опасној и залеђеној стази, са огромне висине. Догоди ли се да се спустимо у подножје, тј., не искочимо ли са стазе, останемо ли „неполупани“ и „живе главе“, биће то – „пуна шака браде“. Љиљана је све ово знала и сво време је била велика, а тиха подршка своме мужу и нама, а истовремено и чврсти, несаломиви стожер породице и брижна мајка своје деце.

Памтим једну анегдотицу коју ми је испричала са преговора у Њујорку, 1992. или 1993. године пошто је путовала и она. Једаред се обрела у шетњи улицама познатог и безбедног кварта, у друштву нашег службеника из обезбеђења, када је почела ромињати типична њујоршка киша. Дириговала је том момку да скрену, рецимо, десно па, након две улице, лево и ту ће срести једног Афроамериканца који продаје кишобране. И, стварно, све је тако било. Момак из обезбеђења је био забезекнут, није могао да схвати одакле и како она то зна. Љиљана му је објаснила да тај човек излази пред ту зграду, на улицу, само када почне падати киша. Одакле и како је то знала? Па, била је годину дана, заједно са Радованом, на субспецијализацији у Њујорку.

Зар треба говорити о томе какво бреме је носила супруга првог човека Српске? Треба ли подсећати да је то бреме, с одмицањем времена и низањем аката сатанизовања Срба постајало све теже? Као и друге породице, и породица Караџић је тешко проживљавала неке појавности и особености наше титанске борбе за слободу. Љиљана је била човек с којим се о томе могло бесконачно разговарати. Родољубива интелектуалка, несебично привржена својој породици.

31. августа 1994. године, у поподневним сатима, имао сам озбиљан саобраћајни удес у месту Козлук, општина Зворник. Задржали су ме у зворничкој болници те ноћи. Већ сутрадан, у јутарњим сатима, у зворничкој болници су се обрели Љиљана, Радован и Момчило Крајишник. Дошли у посету поломљеном путнику и саборцу из историјске епохе.

После се Љиља бринула о стању моје десне руке, често тражила да провери њену снагу, говорећи ми да је она и неуролог, не само психијатар.

Некако у то време Миломир Марић је радио на оном свом пројекту са „Профилом“, окупивши заиста завидна пера у редакцији месечника или двоседмичника, сад, мање је важно. Оглашавао се и наш велики Драгош Калајић. Љиља и ја смо често разговарали о чланцима у „Профилу“, а понекад сам јој и доносио магазин, из Београда у Пале, да „простудира“ неки „интригантан“ текст.

Наши учестали сусрети, теме наших разговора и блискост у ставовима у вези многих питања учинили су да се наше познанство, потом историјска сарадња и присност претворе у једно чврсто, здраво и несаломиво пријатељство које ништа није могло нарушити нити поколебати.

Било је драма и драма, стресова и стресова, наша борба је обиловала античким детаљима. Хашки трибунал је, још 1994. године, дао наговештај какав сценарио је колективни Запад зацртао за породицу Караџић. Породици није било једноставно живети с тим. А ја сам желео да им покажем да сам увек ту за њих јер – знам: може бити лековито. Тако је било, тако јесте и тако ће остати од мене.

У оној летњој изборној кампањи 1996. године у више наврата сам се обрео у кући коју им је неки Србин дао на кориштење. Некад бих се, напросто, тоалетирао, некад пресвлачио за наступ. Једном је Љиља изнела занимљив коментар у вези боје мог одела. Каже: „Слобо, ти знаш какав је медиј телевизија. Знаш да може, почесто, „искривити“ слику, боју… Шта ћеш ако ти телевизија то твоје одело „петролеј – плаве“ боје „прикаже као – зелено?! Шта ће народ рећи видевши како му толики Србин носи – зелено одело? Пази, Слобо!“… Наравно, задиркивала ме је, засмејавала и тако ме опуштала пред мој тв наступ, та добра моја Српкиња.

Ипак, ово је крунска анегдота нашег пријатељства… Касно је лето 1997. године… Маске су пале, наша национална монолитност је нагрижена, неки Срби су се упутили путем којим се ређе иде…. Радованово кретање је већ озбиљно редуковано. Ноћи и ноћи сам провео с њим, у кабинету, анализирајући, пратећи, давајући своје мишљење, помажући… Била је поодмакла августовска вече, ми седимо код њих у кући и, како би он рекао, нешто „ћућоримо“ док се Љиља бави неким ситницама у кухињи… Ипак, наш „заверенички“ полушапат јој је „заинтригирао“ пажњу и она се готово нечујно пришуњала у нашу близину. Ипак, ни нас двојица нисмо „наивни“ па настављамо у „шифрама“… Но, испоставља се да смо „проваљени“, и стиже нас њена вербална „грмљавина“, са етичких висина: „Шта је, Радоване, је л’ ти то Слоби причаш оне своје фантазије?!  А и ти, Слобо, да ли би ти, као интелектуалац, стварно пристао на тако нешто, а?!“ Схватам да хоће да ме изазове да изнесем своје стварно, лично и етичко „верују“ и најискреније јој кажем: „Слажем се са свим што си рекла, али, ја, ипак, – бих.“ Забезекнута мојом простодушном искреношћу или снагом моје жеље, брзо стратешки „пребацује“ тежиште свог напада на Радована. Надмудривање је прелепо, обилује сјајним питањима и племенитим одговорима… Ту су емоције, психологија, сентимент, етос, етика, естетика… На крају, „мој“ Дробњак закључује ову краткотрајну и бритку пријатељско – брачно – интелектуалну полемику речима које „све“ говоре: „Све је то тако како ти кажеш, жено. Ипак, било би лепо да Слобо Бијелић има једног сина.“ … Те вечери смо се договорили и о потенцијалном крсном кумству. Требам ли, уопште, рећи да је, како Радовану и приличи, топло, искрено и са задовољством, од срца прихватио понуду?

У времену мог избивања из завичаја ређе и спорадично смо разговарали што, ипак, није пореметило наше пријатељство. Остало је чврсто и поуздано, баш као десница рука…

Отишао сам у Пале, да је посетим, након што су Радована ухапсили. Желео сам да зна да сам ту, да желим да помогнем. Понудио сам да сведочим у корист одбране пред Хашким трибуналом. Прво се уплашила да ја не знам како се тај наш разговор снима па ме је, сасвим простодушно, упозорила на то. Рекао сам јој да ми је то могућност која ме не изненађује и не забрињава па и не интересује. Дошао сам у кућу пријатеља да понудим своју помоћ пријатељу у невољи. Домаћи део тима за одбрану Радована је проценио да то сведочење није потребно. Испричали смо се Љиљана и ја тог кишног мартовског поподнева и предвечерја, а растанак је био дирљив и симболичан, са свим претпостављајућим конотацијама. Наилазиле су године неме самоће, понеких изневеравања и окрутности наше стварности… Неки људи су, напросто, „испарили“, погубивши родољубиву кондицију, али, приде и – образ… Зато сам хтео да будем ту.

Практиковао сам да јој телефонирам бар једном месечно, пазећи да јој не засметам. Понекад сам јој обичавао испричати неку анегдотицу у вези Радована и нас, хотећи да је орасположим. Понекад би била одушевљена неким мојим малим понирањем  у Радованове манире, мале навике; карактеристичне гесте. Онда бисмо се распричали, обоје га призивајући себи и шаљући му тамо, у сурови британски казамат, нашу љубав. Честитао бих крсну славу; Васкрс; Божић; рођендан, а он је знао питати њу да ли се јављао Слобо Бијелић.

Последњи пут смо разговарали на Бадњи дан, молио сам да Радовану пренесе честитке за Божић. Смејала се још на почетку разговора рекавши ми како мора што пре да ми пренесе Радованово одушевљење неким мојим, скорашњим, јавним иступом. Каже ми како се, тренутно, не може присетити  „свих тих“ „осамдесет Радованових епитета“, али, ето, да знам да их је – „осамдесет“… Приметих како је зла коб „сочинила“ да наша присност настане у зло време по овај простор па је, зато, није захвално потенцирати, има злурадих и злонамерних. Иначе, да не би те ране несреће, све су прилике, наше духовно препознавање у бесконачности космоса, несумњиво, донело би добрих подухвата овом свету. Сложила се. И обећала како ће му пренети поздраве… Сада је нема… Сада немам пријатељицу, људину и „гласника“ у необичном „разговору“ са пријатељем који већ дуго није ту иако ће вечно бити ту, са нама, који смо их обоје доживели као светлу појаву у учмалом животу прекодринских Срба у времену оном, пре умирања неких озбиљних илузија.

Одмори се, драга Љиљана, одмори се и сачекај нас, извесно је, стићићемо на наставак нашег пријатељевања и лепих, брижних разговор о пловидби ове наше „корабље“ по узбурканим водама светске стварности.

НАЈНОВИЈЕ ИЗ РУБРИКЕ

ШОК ПРИЗОР: Најпознатији српски змијоловац пронашао шест змија у шахту

НАЈПОЗНАТИЈИ српски змијоловац Владица Станковић шокирао је све снимком свог открића у Мерошини уочи Васкрса. Он је интервенисао приликом радова на водоводу.

ВУЧИЋ ПРУЖИО ПОДРШКУ ОРБАНУ НА ИЗБОРИМА: Ми Срби смо другачији, јер и да изгубиш, бићемо заувијек захвални

ПРЕДСЈЕДНИК Србије Александар Вучић пружио је подршку премијеру Мађарске Виктору Орбану на сутрашњим парламентарним изборима.

„ИЗВИНИТЕ ВИ ИЗ ПОЛИТИЧКОГ САРАЈЕВА, АЛИ…“: Угрожена вјерска права и слободе православних припадника у Министарству одбране и Оружаним снагама

Владика бихаћко-петровачки Сергије упозорио је јавност да су угрожена вјерска права и слободе православних припадника у Министарству одбране и Оружаним снагама. Допис о кршењу вјерских права Срба стигао је у Кабинет српског члана Предсједништва. Парламентарни војни повјереник Бошко Шиљеговић потврдио нам је да су већ покренуте одређене активности.

„ХВАЛА, МОЈ ПРИЈАТЕЉУ“: Виктор Орбан одговорио Милораду Додику

ПРЕМИЈЕР Мађарске Виктор Орбан данас је јеш једном добио подршку од предсједника СНСД-а Милорада Додика пред недјељне изборе.

„СРПСКА ЈЕ УЗ ЊЕГА“: Додик пожелио Орбану пуно среће и успјеха на изборима

ПРЕДСЈЕДНИК СНСД-а Милорад Додик пожелио је премијеру Мађарске Виктору Орбану пуно среће и успјеха на сутрашњим изборима, истичући да Република Српска стоји уз њега.

ИСКОРИСТИТЕ СУНЦЕ ЗА ВАСКРС: Сљедеће седмице долазе ниже температуре

ПРЕТЕЖНО ведро јутро очекује се на Васкрс, у недјељу 12. априла, док ће током дана бити сунчано вријеме уз развој дневне облачности, саопштено је из Републичког хидрометеоролошког завода.

ПРОИЗВОЂАЧИ УПОЗОРАВАЈУ: Набавите пелет на вријеме, цијене би могле дивљати

ИАКО сезона гријања није завршена.

ТРАГЕДИЈА КОД АЛЕКСИНЦА: Погинула тинејџерка у саобраћајној несрећи, троје повређено

У САОБРАЋАЈНОЈ несрећи јутрос око 4.45 сати у селу Доњи Јадровац код Алексинца погинула је тинејџерка, а три особе су повређене.

ЦВИЈАНОВИЋ ЧЕСТИТАЛА ВАСКРС: Чувајмо породичне вриједности и ширимо љубав, разумијевање и доброту

СРПСКИ члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић, поводом највећег хришћанског празника – Васкрса, упутила је честитку Његовој светости патријарху српском господину Порфирију, архијерејима, свештенству, монаштву и свим православним вјерницима

ДОДИК: Нека празник Христовог Васкрсења донесе снагу вјере, наду у боље сутра

ПОВОДОМ наступајућег и сверадосног празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, упућујем вам најсрдачније честитке, уз молитвене жеље за мир, здравље, љубав и духовну радост, поручио је лидер СНСД-а, Милорад Додик.