„ZA NAŠU LJILJANU, OD PRIJATELJA I SABORCA“: Slobodan Đ. Bijelić, jedan od osnivača SDS (FOTO)

Foto: Ustupljena fotografija

„Razboljela se naša mati

I nagnula se kuća stara

I tako poče opadati

List po list vječnog kalendara“

(Rajko Petrov Nogo, „Listovi vječnog

kalendara“)

Prst sudbine ili Božija promisao su me, s konca osamdesetih, usmerili na sva ova „nacionalna delanja“ u novijem dobu burne srpske istorije i sve više verujem kako su neke stvari u „sudbi čoveka“ zapravo – „zadate“, gotovo neizbežne i čovek ovih prostora ih sasvim „imperativno“ živi, ispunjavajući svoju sudbinu.

Beskrajna putovanja u Pale, pod srpskom Javorinom su nešto što mi je „suđeno“ pa sam tako „prigrlio“, kao notornost usuda, i ovo poslednje, tužno putovanje na oproštaj od Ljiljane, supruge prijatelja i čoveka s kojim me je taj isti usud velikodušno „počastio“ da prisno sarađujem i delim narodne brige tokom jednog dugog, „delikatnog“ i sudbonosnog perioda srpske istorije. A putovanje sa severozapadnog dela Krajine do Pala je jedan pravi mali „poduhvat“, ište podosta vremena, strpljenja, zdravlja i – ljubavi prema odredištu u čijem pravcu sam se, već odavno, „usmerio“.

Zato ova nostalgično-sentimentalna ispovest, izneta gotovo faktografski i, ponekad, anegdotski, ima sve karakteristike jednog „putopisnog vremeplova“ jer mi putujemo drumovima ovdašnjim, a moje misli hrle u sećanja koja ne blede.

Ljiljana, koju smo svi mi njima bliski, iz svojte zvali Ljilja, i ja smo se upoznali onog avgusta 1990. godine, pod okriljem našeg kozarskog manastira Moštanica. Bila je tiha saputnica našeg Radovana, posmatrala nas je, „izučavala“ i znam dobro da je bračni par vrhunskih intelektualaca međusobno razmenjivao impresije o „svojim“, „novim“, a, ipak, „starim“ Srbima, manje sklonim lažnom komforu izdišućeg „bratstva-jedinstva“ na njihovom istorijskom etničkom prostoru. Jeste, u susretu se osećala neka tiha bratska toplina, a naš Jovan Rašković je izostao, sprečen preprekama koje je nova hrvatska vlast postavila pred njegovo nesuđeno putovanje u Dubicu.

Sledeći susret je usledio koju nedelju, dve po tek obavljenim izborima, na seminaru o preuzimanju vlasti, u paljanskom hotelu „Koran“, u zimu 1990. godine. Sedeli smo za istim stolom ona, njen Radovan, moj Dubičanin Mirko Stojaković i ja. Kako je vreme odmicalo mi smo, uz rad, razmenjivali i pokoju rečenicu i tako produbljivali naše poznanstvo. Zašto kriti, brzo sam shvatio da imam naročitu privilegiju bliskosti sa bračnim parom vrhunskih srpskih intelektualaca… Naknadno vreme će nedvosmisleno pokazati da je „nešto slično“  i ovaj skladni par „otkrivao“ i na „drugoj“, tj., „mojoj“ strani. I to su neki počeci jednog divnog, zdravog prijateljstva koje traje do današnjih dana… I uzalud je jedan stričević Vuka Draškovića pokušavao narušiti atmosferu ili poremetiti rad seminara, pobedili su staloženost i mirnoća Radovana i Ljilje… A uveče nas je, u hotelu „Panorama“, divno oraspoložila naša Slobodanka Hrvaćanin. Imala je zaista zavidan repertoar prekrasnih srpskih nacionalnih pesama… Da, Srbi su se, pod dirigentskom palicom ovog bračnog par, zbližavali, bliže upoznavali i razumevali…

To skupštinsko proleće 1991. godine donelo je nagoveštaj onoga što će se u parlamentu te krhke, demokratiji nevične, avnojevske tvorevine zvane „BiH“ dešavati. Nije bilo potrebno mnogo vremena pa da se ispostavi kako su mačevi naših demokratsko – intelektualno – političkih argumenata znatno britkiji od tupih sablji muslimanskog samoumišljenog paternalizma na tom i takvom „Bosnom i Hercegovinom“… U to vreme često sam „ulazio u arenu“, na duele koji mi nisu predstavljali teškoću i ubrzo sam stekao mnogobrojne simpatije onih koji su slobodno mislili i slobodno osećali. Tek pokoji susret sa Ljiljom donosio je smeh, kompliment za neki nastup, kao i razmenu mišljenja o nekom pitanju. Znala je da mi njena podrška znači, videla je put kojim sam se zaputio, „identifikovala“ me je kao „sablju ljutu“ i počesto zadirkivala smejući se toj mojoj „žestini“… U to vreme upoznajem njihovu decu, Sonju i Aleksandra – Sašu, a pamtim i jedan Sonjin izlet u muzičke vode.

Ubrzo nam je „pristigao“ i taj šesti april 1992. godine i naši životi su pošli nekim drugim, nesvakidašnjim tokom. I nije mnogo vremena trebalo našem Radovanu da shvati kako kolektivni Zapad pristupa problemu „srpskog pitanja“ na Balkanu. Zato je i rekao, jedared, predsedniku Miloševiću ove proročanske reči: „Predsedniče, mi sedimo u bobu i jurimo ogromnom brzinom po strmoj, opasnoj i zaleđenoj stazi, sa ogromne visine. Dogodi li se da se spustimo u podnožje, tj., ne iskočimo li sa staze, ostanemo li „nepolupani“ i „žive glave“, biće to – „puna šaka brade“. Ljiljana je sve ovo znala i svo vreme je bila velika, a tiha podrška svome mužu i nama, a istovremeno i čvrsti, nesalomivi stožer porodice i brižna majka svoje dece.

Pamtim jednu anegdoticu koju mi je ispričala sa pregovora u Njujorku, 1992. ili 1993. godine pošto je putovala i ona. Jedared se obrela u šetnji ulicama poznatog i bezbednog kvarta, u društvu našeg službenika iz obezbeđenja, kada je počela rominjati tipična njujorška kiša. Dirigovala je tom momku da skrenu, recimo, desno pa, nakon dve ulice, levo i tu će sresti jednog Afroamerikanca koji prodaje kišobrane. I, stvarno, sve je tako bilo. Momak iz obezbeđenja je bio zabezeknut, nije mogao da shvati odakle i kako ona to zna. Ljiljana mu je objasnila da taj čovek izlazi pred tu zgradu, na ulicu, samo kada počne padati kiša. Odakle i kako je to znala? Pa, bila je godinu dana, zajedno sa Radovanom, na subspecijalizaciji u Njujorku.

Zar treba govoriti o tome kakvo breme je nosila supruga prvog čoveka Srpske? Treba li podsećati da je to breme, s odmicanjem vremena i nizanjem akata satanizovanja Srba postajalo sve teže? Kao i druge porodice, i porodica Karadžić je teško proživljavala neke pojavnosti i osobenosti naše titanske borbe za slobodu. Ljiljana je bila čovek s kojim se o tome moglo beskonačno razgovarati. Rodoljubiva intelektualka, nesebično privržena svojoj porodici.

31. avgusta 1994. godine, u popodnevnim satima, imao sam ozbiljan saobraćajni udes u mestu Kozluk, opština Zvornik. Zadržali su me u zvorničkoj bolnici te noći. Već sutradan, u jutarnjim satima, u zvorničkoj bolnici su se obreli Ljiljana, Radovan i Momčilo Krajišnik. Došli u posetu polomljenom putniku i saborcu iz istorijske epohe.

Posle se Ljilja brinula o stanju moje desne ruke, često tražila da proveri njenu snagu, govoreći mi da je ona i neurolog, ne samo psihijatar.

Nekako u to vreme Milomir Marić je radio na onom svom projektu sa „Profilom“, okupivši zaista zavidna pera u redakciji mesečnika ili dvosedmičnika, sad, manje je važno. Oglašavao se i naš veliki Dragoš Kalajić. Ljilja i ja smo često razgovarali o člancima u „Profilu“, a ponekad sam joj i donosio magazin, iz Beograda u Pale, da „prostudira“ neki „intrigantan“ tekst.

Naši učestali susreti, teme naših razgovora i bliskost u stavovima u vezi mnogih pitanja učinili su da se naše poznanstvo, potom istorijska saradnja i prisnost pretvore u jedno čvrsto, zdravo i nesalomivo prijateljstvo koje ništa nije moglo narušiti niti pokolebati.

Bilo je drama i drama, stresova i stresova, naša borba je obilovala antičkim detaljima. Haški tribunal je, još 1994. godine, dao nagoveštaj kakav scenario je kolektivni Zapad zacrtao za porodicu Karadžić. Porodici nije bilo jednostavno živeti s tim. A ja sam želeo da im pokažem da sam uvek tu za njih jer – znam: može biti lekovito. Tako je bilo, tako jeste i tako će ostati od mene.

U onoj letnjoj izbornoj kampanji 1996. godine u više navrata sam se obreo u kući koju im je neki Srbin dao na korištenje. Nekad bih se, naprosto, toaletirao, nekad presvlačio za nastup. Jednom je Ljilja iznela zanimljiv komentar u vezi boje mog odela. Kaže: „Slobo, ti znaš kakav je medij televizija. Znaš da može, počesto, „iskriviti“ sliku, boju… Šta ćeš ako ti televizija to tvoje odelo „petrolej – plave“ boje „prikaže kao – zeleno?! Šta će narod reći videvši kako mu toliki Srbin nosi – zeleno odelo? Pazi, Slobo!“… Naravno, zadirkivala me je, zasmejavala i tako me opuštala pred moj tv nastup, ta dobra moja Srpkinja.

Ipak, ovo je krunska anegdota našeg prijateljstva… Kasno je leto 1997. godine… Maske su pale, naša nacionalna monolitnost je nagrižena, neki Srbi su se uputili putem kojim se ređe ide…. Radovanovo kretanje je već ozbiljno redukovano. Noći i noći sam proveo s njim, u kabinetu, analizirajući, prateći, davajući svoje mišljenje, pomažući… Bila je poodmakla avgustovska veče, mi sedimo kod njih u kući i, kako bi on rekao, nešto „ćućorimo“ dok se Ljilja bavi nekim sitnicama u kuhinji… Ipak, naš „zaverenički“ polušapat joj je „zaintrigirao“ pažnju i ona se gotovo nečujno prišunjala u našu blizinu. Ipak, ni nas dvojica nismo „naivni“ pa nastavljamo u „šiframa“… No, ispostavlja se da smo „provaljeni“, i stiže nas njena verbalna „grmljavina“, sa etičkih visina: „Šta je, Radovane, je l’ ti to Slobi pričaš one svoje fantazije?!  A i ti, Slobo, da li bi ti, kao intelektualac, stvarno pristao na tako nešto, a?!“ Shvatam da hoće da me izazove da iznesem svoje stvarno, lično i etičko „veruju“ i najiskrenije joj kažem: „Slažem se sa svim što si rekla, ali, ja, ipak, – bih.“ Zabezeknuta mojom prostodušnom iskrenošću ili snagom moje želje, brzo strateški „prebacuje“ težište svog napada na Radovana. Nadmudrivanje je prelepo, obiluje sjajnim pitanjima i plemenitim odgovorima… Tu su emocije, psihologija, sentiment, etos, etika, estetika… Na kraju, „moj“ Drobnjak zaključuje ovu kratkotrajnu i britku prijateljsko – bračno – intelektualnu polemiku rečima koje „sve“ govore: „Sve je to tako kako ti kažeš, ženo. Ipak, bilo bi lepo da Slobo Bijelić ima jednog sina.“ … Te večeri smo se dogovorili i o potencijalnom krsnom kumstvu. Trebam li, uopšte, reći da je, kako Radovanu i priliči, toplo, iskreno i sa zadovoljstvom, od srca prihvatio ponudu?

U vremenu mog izbivanja iz zavičaja ređe i sporadično smo razgovarali što, ipak, nije poremetilo naše prijateljstvo. Ostalo je čvrsto i pouzdano, baš kao desnica ruka…

Otišao sam u Pale, da je posetim, nakon što su Radovana uhapsili. Želeo sam da zna da sam tu, da želim da pomognem. Ponudio sam da svedočim u korist odbrane pred Haškim tribunalom. Prvo se uplašila da ja ne znam kako se taj naš razgovor snima pa me je, sasvim prostodušno, upozorila na to. Rekao sam joj da mi je to mogućnost koja me ne iznenađuje i ne zabrinjava pa i ne interesuje. Došao sam u kuću prijatelja da ponudim svoju pomoć prijatelju u nevolji. Domaći deo tima za odbranu Radovana je procenio da to svedočenje nije potrebno. Ispričali smo se Ljiljana i ja tog kišnog martovskog popodneva i predvečerja, a rastanak je bio dirljiv i simboličan, sa svim pretpostavljajućim konotacijama. Nailazile su godine neme samoće, ponekih izneveravanja i okrutnosti naše stvarnosti… Neki ljudi su, naprosto, „isparili“, pogubivši rodoljubivu kondiciju, ali, pride i – obraz… Zato sam hteo da budem tu.

Praktikovao sam da joj telefoniram bar jednom mesečno, pazeći da joj ne zasmetam. Ponekad sam joj običavao ispričati neku anegdoticu u vezi Radovana i nas, hoteći da je oraspoložim. Ponekad bi bila oduševljena nekim mojim malim poniranjem  u Radovanove manire, male navike; karakteristične geste. Onda bismo se raspričali, oboje ga prizivajući sebi i šaljući mu tamo, u surovi britanski kazamat, našu ljubav. Čestitao bih krsnu slavu; Vaskrs; Božić; rođendan, a on je znao pitati nju da li se javljao Slobo Bijelić.

Poslednji put smo razgovarali na Badnji dan, molio sam da Radovanu prenese čestitke za Božić. Smejala se još na početku razgovora rekavši mi kako mora što pre da mi prenese Radovanovo oduševljenje nekim mojim, skorašnjim, javnim istupom. Kaže mi kako se, trenutno, ne može prisetiti  „svih tih“ „osamdeset Radovanovih epiteta“, ali, eto, da znam da ih je – „osamdeset“… Primetih kako je zla kob „sočinila“ da naša prisnost nastane u zlo vreme po ovaj prostor pa je, zato, nije zahvalno potencirati, ima zluradih i zlonamernih. Inače, da ne bi te rane nesreće, sve su prilike, naše duhovno prepoznavanje u beskonačnosti kosmosa, nesumnjivo, donelo bi dobrih poduhvata ovom svetu. Složila se. I obećala kako će mu preneti pozdrave… Sada je nema… Sada nemam prijateljicu, ljudinu i „glasnika“ u neobičnom „razgovoru“ sa prijateljem koji već dugo nije tu iako će večno biti tu, sa nama, koji smo ih oboje doživeli kao svetlu pojavu u učmalom životu prekodrinskih Srba u vremenu onom, pre umiranja nekih ozbiljnih iluzija.

Odmori se, draga Ljiljana, odmori se i sačekaj nas, izvesno je, stićićemo na nastavak našeg prijateljevanja i lepih, brižnih razgovor o plovidbi ove naše „korablje“ po uzburkanim vodama svetske stvarnosti.

NAJNOVIJE IZ RUBRIKE

VRIJEME DANAS: Biće uglavnom sunčano, samo u ovim predjelima moguć pljusak

U Republici Srpskoj i Federaciji BiH /FBiH/ danas će biti sunčano uz umjerenu oblačnosti koja lokalno u brdsko-planinskim područjima može donijeti slabu kišu ili kratkotrajni pljusak.

PREŽIVJELA GOLGOTE U JASENOVCU: Jelena Buhač Radojčić dobitnica odlikovanja

PREDSJEDNIK Republike Srpske Siniša Karan uručiće danas u Banjaluci odlikovanje Jeleni Buhač Radojčić, svjedoku golgote i preživjeloj heroini koncentracionog logora Jasenovac.

NAJAVLJENA ISKLJUČENJA STRUJE: Ove ulice u Banjaluci sutra u mraku

ZBOG radova za 17. april planirana su sljedeća isključenja električne energije u Banjaluci:

DODIK RAZGOVARAO SA PRIVREDNICIMA: Načelno dogovoreno uvođenje 13. neoporezive plate (FOTO)

PREDSJEDNIK SNSD-a Milorad Dodik sastao se danas sa privrednicima Republike Srpske.

TRAGEDIJA NA KiM: Eksplodirala plinska boca, poginuli dvoje djece i njihov otac

DVOJE djece i njihov otac poginuli su u eksploziji plinske boce u naselju Mališevo na Kosovu i Metohiji.

„ŽAO MI JE ŠTO JE DO OVOGA DOŠLO…“ Stanivuković o masovnoj sječi stabala uz obalu Vrbasa (VIDEO)

POVODOM prizora sa obala Vrbasa koji su se pojavili na društvenim mrežama, a koji nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, želim da poručim da je napravljena greška koja je dovela do štete i da ćemo po tom pitanju reagovati.

ŠOBOT: Tim ljekara sa UKC-a spreman da pomogne Mladiću

TIM ljekara sa Univerzitetskog kliničkog centra /UKC/ Republike Srpske uvijek je spreman da ode u posjetu generalu Ratku Mladiću i upotrijebi sva znanja i mogućnosti da pomogne u njegovom liječenju, rekao je vršilac dužnosti generalnog direktora UKC-a Nikola Šobot.

GUŽVE NE JENJAVAJU: Stanje na graničnim prelazima u BiH

POJAČAN je saobraćaj na graničnim prelazima Gradiška, Donja Gradina i Velika Kladuša na ulazu u BiH iz Hrvatske, saopšteno je iz Auto-moto saveza Republike Srpske.

UKLJUČENO JOŠ 7 BENZINSKIH STANICA: Proširena lista privrednih subjekata gdje možete natočiti jeftinije gorivo

MINISTARSTVO trgovine i turizma Republike Srpske ažuriralo je danas listu sa još sedam novih privrednih subjekata koji učestvuju u realizaciji mjere direktne podrške usljed poremećaja na tržištu naftnim derivatima.

MAŠINE I RADNICI SE POVUKLI SA GRADILIŠTA: Stalo se sa izgradnjom auto-puta u BiH, ovo je razlog

NI 25 dana kasnije situacija se nije promijenila, mašine i radnici turske kompanije povučeni su sa gradilišta.