ZORAN M. KOS: Kad zavičaj đakona Avakuma slavi odricanje i tursku mastiljaru

Foto: Privatna arhiva

Tekst Zorana M. Kosa prenosimo u cjelosti:

Da li zavičaj ima pravo da slavi one koji su ga se  odrekli? Šta bi sve trebalo da bude ili da predstavlja „zavičajna“ nagrada, a pod predposravkom da ista nije čin nekakvog, nazovimo ga, institucionalnog licemerja?

Ovo nije lični obračun. Nije ni lov na čoveka, nije potrebno da se bilo čije ime satire. Ovo je javna rasprava o smislu kulturne politike, o pamćenju, o merilu, o tome šta zajednica podiže kao uzor te  kome to „predaje u ruke“ vaspitanje svoje dece. Jer nagrade i manifestacije, nesumnjivo, imaju i svojevrsnu prosvetno-pedagošku dimenziju, kasd je o mlađem naraštaju reč. One nisu samo „kultura“. One vrednuju. One uče. One ostavljaju trag. One kažu: ovo je naš ponos, ovo je naš putokaz.  A kad institucija kaže „ovo“, što govori ovom „prigodom“, narod ima pravo da pita: „Po kojoj ceni i u čije ime?“

I zato sasvim mirno, ali i čvrsto pitam: šta se ovde zaista slavi?

Šta znači „zavičajno“ ako je zavičaj bio suvišan?

Kada se uspostavlja zavičajna manifestacija „Dani Rajka Lukača“ i nagrada za knjigu za decu pod  nazivom „Divit Rajka Lukača“(!!!), od nas se traži da prihvatimo jednu osnovnu tvrdnju a ta je  da je opravdan način na koji se  u  ovdašnji kulturni prostor uvodi ličnost koju je ovdašnja institucija namerila da, na svoj način, „uvede u večnost“ili kulturno „obesmrti“.

Za poznavaoce „lika i dela“ onog  po kome će se  ovoj provimciji svašta zvati, gotovo refleksno nameće se „pitanje svih pitanja“: gde je ta pripadnost demonstrirana, iskazana, da li  delom, tematikom, trajanjem, svedočenjem?

Zavičajni pisac, po najjednostavnijoj definiciji, jeste autor čiji je rad tematikom, mestom života ili delovanja čvrsto povezan sa određenim prostorom; koji u književnosti čuva lokalnu istoriju, kulturu, govor, uspomene; koji, kad ode, ponese zavičaj kao živu ranu ili kao svetionik – ali ga ne pretvara u usputni rekvizit.

Da li je to ovde slučaj?

Ako je zavičaj u opusu pomenut retko  a instrumentalno, te  najčešće služio kao povod za prolaznu publicistiku, dnevnopolitičku polemiku, pamfletski ton ili ocrnjavanje ljudi i ideja na kojima se isti nalazi.

Da li je jedini „doprinos“ zavičaju – odricanje od njega?

I ako jeste, da li to, onda, moramo da nagradimo? Da li uspostavljamo manifestaciju kao spomenik udaljenosti, ravnodušnosti ili preziru? I kakvu poruku time šaljemo mladima: da je najveći uspeh biti dovoljno glasan u odricanju, pa da te zavičaj, na kraju, još i ovenča?

Nikakve veze moja pisanija nemaju sa opusom i umetničkim doživljajem pokojnog pisca, niti sa njegovom imaginarnom državom i porukama; ova pisanija govore samo o „Danima“, nagradi i zavičaju na svakojake načine „odmaknutih“  zavičajaca, jer zavičajac se postaje rođenjem, ali ostaje u njemu samo ako je sa njim, dok nekolicinu njih  vezuje  upravo to što ih  ništa za ovaj kraj ne vezuje…

Moja pisanija nemaju veze sa opusom pokojnog pisca ni njegovim imaginarnim svetom; ona govore samo o Danima, Nagradi i zavičaju nezavičajaca – jer zavičajac se rađa u zavičaju, ali ostaje u njemu samo ako je s njim, a njih ništa za ovaj kraj ne vezuje.

Nije uvreda postaviti ova pitanja. Uvreda je zahtevati da ćutimo.

„Dani“ ili „Noći“ – simbolika koja govori više od programa

Zašto baš „Dani“?

Dani nose svetlost, otvorenost, trajanje, toplinu pripadnosti. Dani su prozor, a ne zavesa. A ovi „Dani“ trebalo bi da su simbolički susret, a ne okretanje leđa.

Ako je suština odnosa jednog autora prema zavičaju bila hladna distanca, ako je pripadnost svedena na biografsku činjenicu, ako je ton prema zavičajnim vrednostima bio više podsmeh pomenutog nego briga – zar onda nije i  neiskrena?

Ako već mora da postoji manifestacija, zar ne bi poštenije bilo da se zove „Noći“, a ne „Dani“? Jer „noć“ je bliža odsustvu pripadnosti, onoj vrsti tame u kojoj zavičaj služi samo kao pozadina, ne kao obaveza.

Da li je problem u nazivu? Naravno da nije samo u nazivu. Ali naziv je simptom. On otkriva nameru: da se tuđe predstavi kao naše, da se hladnoća oslikava u svečanosti, da se praznina popuni protokolom.

Poseban skandal: nagrada za dečju knjigu  u čijem se nazivu „toplo udomio“ i nesrećni turcizam „divit“

Ovde, u ovom „detalju“ne leži pitanje o „stvari ukusa“već nastaje ozbiljan problem, a to je–pitanje mere.

„Divit“(na turskom: mastiljara, tintarnica…)  kao simbol –nagrade za decu! U zavičaju gde su deca stradala zato što su bila srpskog roda i pravoslavne vere. U vreme NDH, ali i u vekovima osmanske vlasti. U kraju gde se pamti kako se preživljavalo, kako se skrivalo, kako se ginulo – i kako se ostajalo svoj.

Kakvu poruku šaljemo živoj i mrtvoj deci kada njihovo stradanje stavljamo u istu ravan sa imenom i simbolom koji im  je „tuđi“?

Zar je dečja nagrada mesto za istorijsku i simboličku provokaciju?

Da li je „divit“ izabran kao „duhovnost“, kao estetska dosetka, kao „orijentalni šarm“? I, ako jeste, onda, ko tako#titulisao“ tu „ dosetku“? Ko ima pravo da se igra simbolima nad kostima? Ko ima pravo da u kulturnoj politici uvede simbol koji ovde ne stoji kao muzejski predmet, već kao provokativno  sećanje na  tužnu nacionalnu prošlost?

I šta je sledeće: da deci kao uzor damo rečnik koji im briše njihovo pamćenje? Da ih učimo da je sve isto, da je sve „kultura“, da su i kolac i divit samo „metafore“?

Nisu. Neke stvari su, ovde,konkretne. I bolne. I zato ih niti možemo niti smemo „preskočiti“ ili zažmuriti na iste.

Zavičaj kao duhovno mesto: Avakum, Moštanica, Tepić – a ne dekor

Zavičaj nije geografska tačka koju možeš poneti na razglednici. Zavičaj je duhovno mesto: vera, žrtva, trajanje, pamćenje.

Ovaj kraj ima ćakona Avakuma – ne samo kao istorijsku ličnost, nego kao meru. Onoga koji je mogao da se „spasi“ ako izda sebe, ali je izabrao da ostane ono što jeste. I pevao je dok je išao u smrt.

Ovaj kraj ima manastir Moštanicu – duhovno ognjište, mesto tišine koje traje duže od svake vlasti i svake mode, a o pomodarstvu da ne govorimo.I ima svoja poniženja, svoje ugašene povelje, svoje zabravljene „prinčeve poezije“ kojima nismo umeli ni sveću da upalimo, a kamoli  da očuvamo manifestaciju koju su špodigli.

U ovom kraju stasavaju  i ljudi poput majora Tepića, odnosno onih  koji plaćaju  cenu vernosti, ne interesa.

I sad, u taj prostor, u to pamćenje, u to duhovno tkivo – neko unosimi predmet, objekat, za koji bi, po nekim belosvetskim uzorima hteo da bude i „statua“, orijentalne mastiljaonice  kao simbol dečije nagrade!?

Zašto? Kome to treba? Ko time dobija? A ko gubi?

Da li je zavičaj postao toliko siromašan da mora da pozajmljuje simbole koji su mu, u  istorijsom smislu, omraženi, oni koji podsežaju na svakojaki mrak ropstva. Ili je postao toliko ravnodušan da više ne razlikuje šta je svetinja, a šta rekvizit?

Pitanje legitimiteta: ko odlučuje i po kome meri?

Ko je predlagač? Ko je odlučio? Ko je obrazložio? Gde je javna rasprava? Gde je kriterijum?

Da li je održana stručno-kulturna debata ili je stvar rešena u uskom krugu, kao dogovor oko scenografije? Da li je neko upitao nastavnike, bibliotekare, istoričare, sveštenstvo, udruženja potomaka žrtava? Da li je iko upitao narod – ne da bi se dodvorao „masama“, nego da bi se poštovala činjenica da se zavičaj ne prisvaja, nego da mu se  služi?

I najvažnije: ako je nagrada za decu – zašto se simbolika bira tako da deli, boli i ponižava? Zar je cilj da deca uče da je provokacija vrlina?

 Ovo nije kultura – ​​ovo je sramota (ako ostane ovako)

Ovde nije reč o tome „da li se nekome dopada“ ili „da li je neko talentovan“. Ovde je reč o meri, pamćenju i odgovornosti.

Kultura koja gazi društveno pamćenje da bi bila „moderna“ nije kultura, nego odricanje. Kultura koja nagrađuje odricanje od zavičaja kao zavičajnu vrlinu nije prosveta, nego izvrtanje vrednosti. Kultura koja pod imenom dečje nagrade postavi simbol tuđinske vlasti u kraju gde su deca ubijana zato što su bila to što jesu – nije smelost, nego moralna gluvoća.

Zato pitanje ostaje, teško i jednostavno: šta mi ovde zaista slavimo?

I ako je odgovor „protokol“, „lične veze“, „institucionalni inat“ ili „kulturni marketing“, onda nemojmo to zvati zavičajem, niti zavičajnim.Nemojmo se pozivati na Avakuma dok ustanovnjavamo ili na svojevrsni način „revitalizujemo“ mastiljaru što ga na kolac posla. Nemojmo govoriti o svetlosti, ako je u osnovi tama.

Zavičaj koji se odriče svojih mrtvih da bi slavio tuđe simbole – prestaje da bude zavičaj.

NAJNOVIJE IZ RUBRIKE

ŠOBOT: Tim ljekara sa UKC-a spreman da pomogne Mladiću

TIM ljekara sa Univerzitetskog kliničkog centra /UKC/ Republike Srpske uvijek je spreman da ode u posjetu generalu Ratku Mladiću i upotrijebi sva znanja i mogućnosti da pomogne u njegovom liječenju, rekao je vršilac dužnosti generalnog direktora UKC-a Nikola Šobot.

GUŽVE NE JENJAVAJU: Stanje na graničnim prelazima u BiH

POJAČAN je saobraćaj na graničnim prelazima Gradiška, Donja Gradina i Velika Kladuša na ulazu u BiH iz Hrvatske, saopšteno je iz Auto-moto saveza Republike Srpske.

UKLJUČENO JOŠ 7 BENZINSKIH STANICA: Proširena lista privrednih subjekata gdje možete natočiti jeftinije gorivo

MINISTARSTVO trgovine i turizma Republike Srpske ažuriralo je danas listu sa još sedam novih privrednih subjekata koji učestvuju u realizaciji mjere direktne podrške usljed poremećaja na tržištu naftnim derivatima.

MAŠINE I RADNICI SE POVUKLI SA GRADILIŠTA: Stalo se sa izgradnjom auto-puta u BiH, ovo je razlog

NI 25 dana kasnije situacija se nije promijenila, mašine i radnici turske kompanije povučeni su sa gradilišta.

VRIJEME SUTRA: Uglavnom sunčano, tokom dana raste oblačnost

U Republici Srpskoj i Federaciji BiH sutra se očekuje pretežno sunčano vrijeme uz slab do umjeren razvoj oblačnosti, dok su kratkotrajna kiša ili pljusak mogući samo ponegdje u brdsko-planinskim predjelima.

ZEMLJOTRES U BiH! Treslo se preko 3 stepena po Rihteru

ZEMLJOTRES jačine 3,2 stepena Rihterove skale osjetio se danas na području Bileće, objavio je Evropsko-mediteranski seizmološki centar.

ORBAN NE PUTUJE NA SAMIT EU: Ovo je razlog

MAĐARSKI premijer Viktor Orban neće prisustvovati neformalnom samitu EU na Kipru zbog obaveza oko tranzicije vlasti i neće ga predstavljati nijedan drugi zvaničnik, saopštio je mađarski ministar za evropska pitanja Janoš Boka.

BUKTI RAT IZMEĐU DODIKA I STANIVUKOVIĆA: Ko je „parader i pozer“, a ko „potrošeni kockar“? (FOTO)

VEĆ dva dana traje pravi mali politički rat na društvenim mrežama između Milorada Dodika i Draška Stanivukovića, kojem, čini se, nema kraja.

ĐAJIĆ: Mladića ne liječe kako treba u zatvoru, moraju ga premjestiti

VLADO Đajić, bivši direktor UKC Republike Srpske u Banjaluci, koji je bio u timu ljekara koji je prije dvije godine u Hagu posjetio generala Ratka Mladića, bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske, smatra da Mladić u ovom trenutku nema adekvatan tretman i adekvatnu terapiju.

MIGRANTI PLJAČKAJU SRPSKE KUĆE I CRKVE: Ko da brani Srbe u Trubaru, koja policija, koja vlast?

DOŠLI su iz Azije da napadnu na srpsku bijedu i sirotinju, da im otmu pare što su za sanduka ostavili, kažu iz Odbora za zaštitu prava Srba u FBiH, komentarišući posljednja dešavanja u bihaćkom selu Trubar, gdje su migranti opljačkali nekoliko kuća srpskih povratnika i provalili u pravoslavni hram.