КАТАСТРОФАЛНИ УСЛОВИ: Сатница у БиХ шест пута мања од просјека у ЕУ

Ако бисмо изашли из ових оквира, односно рачунали колика ова сатница износи за нека од најплаћенијих занимања у БиХ, као што су разни менаџери, који за свој рад, према подацима портала “плата.ба” мјесечно зараде више од 4.300 марака или генерални директори, те стручњаци информатике, који примају нешто мање од 4.000, може се видјети да се њихова сатница креће од 22 до 24 марке по једном сату, што и даље чини само половину европског просјека. Њега у БиХ имају само политичари, односно парламентарци, који на мјесечном нивоу, у зависности од тога да ли су чланови и неких комисија и одбора примају између 7.000 и 7.500 марака. Подијелимо ли то са 174 радна сата, иако се реално ради о далеко мањем броју, њихова сатница износи између 22 и 24 евра.

С друге стране тренутни минималац у Републици Српској, а који прима велики број запослених у реалног сектору – износи 900 марака, што значи да је сатница ових радника око 5,2 КМ, односно 2,65 евра, а што је за девет пута мање од оне коју остварују поменути парламентарци.

Ради се о поразној чињеници на коју годинама упозоравају многи економски аналитичари и стручњаци, наводећи да плате у реалном сектору треба да диктирају оне у јавном сектору, што до сада није био случај. На ову поразну чињеницу недавно су упозорили и из Европске банке за обнову и развој (ЕБРД). У једном од својих извјештаја они су истакли да је животни стандард на западном Балкану и даље знатно нижи од оног у ЕУ те да би могло бити потребно од 30 до чак 70 година да ова регија, па самим тим и БиХ, достигне европске просјеке, а поготово ако се тренутни трендови наставе – ниска продуктивност која произлази из недовољног улагања, слабих институција, неповољне демографије и изазовног пословног окружења.

Проблеми

Према ријечима економисте Игора Гаврана ови подаци су вјероватно најтрагичнији показатељ стања домаће привреде, али и куповне моћи, односно животног стандарда грађана БиХ.

– Мале плате, односно сатнице, највећи су проблем. Да би то било ријешено, поред власти у рјешавање овог проблема требало би да се више укључе и сами послодавци. Од њих често чујемо како послују у тешким условима и да би требало смањити пореске обавезе. Али, када на столу буде ова тема, онда се праве глуви и нијеми. Правдају се како је мала продуктивност радника, што наравно није тачно, јер како ти исти, када оду негдје на рад у иностранство, послодавци у тим земљама немају тих проблема – запитао се он.

Као негативан примјер наводи и један број компанија које послују у БиХ, а које остварују импресивне профите који се крећу и изнад од 100 милиона марака, а запослени примају мизерне плате.

– Али, може им се, што би наш народ рекао. Сматрам да би овакве фирме требало натјерати вишим порезима да исплаћују веће плате, у складу са оствареним профитом, не минималце и зараде које су тек нешто веће од њега. Нажалост то је пословна политика и иностраних фирми које послују на нашим просторима. Оне ће нашег радника платити седам, осам пута више рецимо у Њемачкој него у некој од својих фабрика у БиХ – каже Гавран.

Као једно од рјешења, да би био смањен овај јаз са ЕУ, Гавран наводи потез власти Републике Српске да повећа минималац, али уз више анализе, јер не могу све фирме, без посљедица, испунити да радницима исплаћује по 900 марака. Сматра и како је неопходно поправити само привредно окружење, политички амбијент, а самим тим и број инвестиција, али и смањити број запослених у јавном сектору, који реални не може носити на својим леђима.

– Ако погледамо прилоге о неким од најсиромашнијих општина, у кабинетима начелника налазе се скупе кожне гарнитуре, а испред зграда скупоцјени и луксузни аутомобили. Тај новац се мора далеко боље употријебити. Слична прича је и са другим нивоима власти. Када се почне говорити о повећању плата и пензија, наводи се како нам је низак БДП, да нема толико пара у буџету. А како то никада није био изговор када се говори и расправља о висини мјесечних примања парламентараца, који имају енормна примања за наше услове – поручио је Гавран.

Стање у европи

Иначе рекордер ЕУ по просјечним примањима, односно сатници, очекивано је Луксембург, престоница финансијских услуга која поред тога што има највећи бруто друштвени производ (БДП) по глави становника на свијету, такође има и највећу европску просјечну плату од око 47 евра по сату. Скандинавске земље, Данска и Норвешка, такође добро котирају на овој листи, јер запослени у ове двије државе у просјеку добијају, односно зарађују 42 евра по сату, а међу првих пет су и Исланд (39) те Белгија (36,3). Слиједе Ирска (33,3), Холандија (33), а Њемачка, држава у којој ради велики број људи са ових наших простора је на осмом мјесту ове листе са сатницом нешто већом од 31 евра. Након ње су Финска (30,5), Аустрија (30), Француска (28,7), Шведска (26,3). Интересантно Словенија је наредна земља (21,9) и нашла се испред Италије и Шпаније, држава у којима просјечна сатница износи 21,5, односно 18,2 евра. Хрватска се нашла на скромном 22 мјесту са просјечном сатницом од 12,7 евра. На зачељу ове листе нашле су се Словачка (12,5), Пољска (11,9), Мађарска (11), Летонија (10,7), Румунија (10,4) те Бугарска (8,1 евра). Ако се погледа овај списак, ко се налази у првом, а ко у другом дијелу, јасно је да сјеверна и западна Европа имају далеко веће просјечне плате од “осталих”. Међутим, овај раскол није увијек био присутан. Како наводи аутор ове анализе, прије много вијекова важило је обрнуто, јер су цивилизације повезане са Медитераном некада биле неке од најбогатијих на свијету, користећи могућности приступа мору преко сјеверне Африке и Леванта. Али до 16. и 17. вијека, како се даље наводи, трговина Атлантским океаном је отворила приступ далеко већим тржиштима, подстичући економски раст и акумулацију богатства за западну половину Европе.

Парадокс

Према ријечима економисте Игора Гаврана, то што радници у БиХ, али и другим балканским земљама, имају мале плате у великој мјери користе богате европске државе, које кроз разне олакшице привлаче неопходну радну снагу. Да велики број људи хљеб зарађује у некој од тих европских земаља најбоље, како каже, илуструје податак да се константо повећава износ иностраних дознака. Истиче и да, ма како то чудно звучало, домаћим властима одговара једна таква ситуација, сценарио, јер новац који ти људи шаљу својим најближима помаже да се куповна моћ одржи на каквом-таквом нивоу, а самим тим и крајња потрошња.

(Глас Српске)