ЉИЉАНА КАПОР: Момо је Сарајево носио у себи цијели живот, а првог су га прогнали

– Сви остали писци и умјетници прогнани су за њим. Кулминација је била у овом последњем рату, када су и они који су мислили да то никада не може да се деси, отишли из Сарајева – констатује Љиљана.

Она у интервјуу Срни, који је дала током манифестације „Момо Капор: чувар адресе“, одржане у Источном Сарајеву, напомиње да је интересантно да у Сарајеву никада није организована ниједна Капорова изложба, нити штампана ниједна књига иако је тај град један од ријетких који има посвећену трилогију.

– Те три књиге су његов опроштај са Сарајевом. Написао је тамо све што је знао о Сарајеву и цијела ова манифестација не зове се случајно „Момо Капор: чувар адресе“, што је наслов једне од те три књиге. Најдража из те трилогије му је књига „Хроника изгубљеног града“, гдје се у ствари опрашта и први пут говори о својој мајци. То се све дешава на Хиландару, када је боравио тамо и послије тог боравка он је написао ту „Хронику изгубљеног града“ – каже супруга великог српског писца.

Чињеница је да се Сарајево Моми Капору није одужило за сву љубав коју је имао према том граду, а можда је писац свој сан и љубав према том граду однио и на онај свијет.

На питање да ли довољно пажње интелектуална, књижевна и сликарска јавност даје дјелу Моме Капора, Љиљана одговара да то њега ни за живота није интересовало, али да се сада полако однос према његовом дјелу мијења.

– Мома Капор и сада има читалачку публику. Има улицу, трг у Београду, спомен-обележје на Ади. Његове књиге се и даље штампају и оне су и сада можда међу најчитанијим. Он је на друштвеним мрежама цитиран, читан је у иностранству, као и код нас. Многа Момина дела се преводе и на енглески језик и тамо воле људи да га читају –  напомиње Љиљана Капор.

Што се сликарства тиче, истиче она, организовано је пет великих изложби гдје је током само једне приређене у једној од највећих галерија у Београду за свега мјесец дана дошло од 15.000 до 20.000 посјетилаца.

– Изложбе прати књига утисака где ме неки написани утисци које са задовољством читам одушеве, а неки ме и расплачу – каже Љиљана.

Капорова у интервјуу Срни наводи да је доживјела шок када јој је прије извјесног времена декан Филозофског факултета из Источног Сарајева Владан Бартула рекао да је пронађен гроб Момине мајке Бојане.

– Информација је већ сама по себи била шок, с обзиром на то да Мома није знао гдје му је мајка сахрањена и да ли уопште постоји њен гроб јер је мислио да је прекопан, да је она сахрањена у заједничкој гробници негде на неком новом мјесту. Када смо посјетили и освештали њен гроб схватила сам да пут којим пролази мост и који раздваја једно гробље на два, да му је вјероватно неко рекао да је она била покопана ту, да су ти гробови раскопани и премјештени на неко друго мјесто – прича Љиљана.

Она додаје да је Момо увијек носио дубоку тугу што никада није могао да посјети мајчин гроб.

– Момо је отишао са овога свијета са неким дубоким осећањем туге што није могао да посети гроб своје мајке, коју једва да је памтио јер је имао четири године када га је она за време бомбардовања прекрила својим тијелом и спасила. Подарила му је један живот родивши га, а исто тако му је подарила други живот – спасивши га од смрти током бомбардовања 1941. године – истиче Љиљана.

Љиљана Капор је недавно заједно са пријатељима Моме Капора и свештенством посјетила гроб Момне мајке, који је освештан.

-Посјетили смо и освештали гроб. Служен је помен и Моминој мајци Бојани на њеном гробу, као и оцу и Моми, коме је и четрнаестогодишњица смрти – напомиње Љиљана.

На констатацију Срне да се одређене ствари у животу на чудан начин поклапају, што потврђује и чињеница да су у некада истом гробљу биле покопане мајке два велика писца Иве Андрића и Моме Капора, Љиљана истиче да је то, заиста, чудесно.

– Посјетили смо и гроб мајке Иве Андрића. Мома је био у гимназији у клупи у којој је сједео Иво Андрић. Мислим да се многе ствари, а можда и цио живот не одвијају случајно. Све што нам се дешава, не дешава се случајно. Свако од нас послат је на овај свијет са одређеним циљем и задатком –  констатује Љиљана Капор.

Она наводи да није случајно што је Момо остао жив и као дијете, а и касније као ратни репортер јер је на овом свијету имао одређени задатак.

– Мома је имао одређен задатак и остао је жив. Могао је да погине као дијете, могао је да погине на ратишту као ратни репортер све ове године јер је отишао да пише трагедију у том грађанском рату, о тој трагедији коју је доживљавао српски народ. Био је на првим линијама фронта и писао. Стао је уз свој народ онако како је најбоље знао, и то са оловком и као свједок трагедије нашег народа. Није могао да седи у фотељи у Београду и да изиграва интелектуалца да пише, а да његов народ нестаје и гине –  наглашава Љиљана.

На питање како је упознала Мому, Љиљана открива да су се „упознали случајно, а заволели случајно намјерно“ када су се видјели.

Она каже да је била млада дјевојка, а да је о свему томе Мома причао много духовитије и љепше.

-Када ме је видео у том авиону, а у то време сам била стјуардеса, рекао је да се боји, да има страх од летења, па ме је замолио да га држим за руку… Држала сам га за руку цели живот до задњег момента. Чак сам га држала и буквално када је затворио очи и када више није био свјестан да је на Војномедицинској академији, у болници – сјећа се Љиљана.

(Срна)