Ради се о земљишту у власништву Срба које дубоко задире у другу по величини српску енклаву на Косову и Метохији, Грачаницу, али и о самом манастиру истог имена. Лука Јовановић, историчар са Косова и Метохије, који је веома добро упућен у ову причу, каже да има разлога да се сумња да Приштина под велом „културног истраживања“ у ствари жели да за мале паре од Срба са тог подручја купи земљу, коју би каније присвојила или продала.
Перфидни потез Приштине
– Већ неколико мјесеци у српској јавности на Косову и Метохији се прочула вијест да приштинско Министарства за заштиту животне средине, под чијем окриљем се налази и Одјељења за експропријацију, намјерава да у сврху проучавања античког града Улпијане намјерава да изврши експропријацију око 20 хектара земљишта које се налази у околини те локације. Међутим, прије пар дана то исто Министарство је одлучило да томе треба да додају још 50 хектара земљишта. Дакле, укупно око 70 хектара земљишта – истиче Јовановић.
Улпијана као антички град, напомиње наш саговорник, и манастир Грачаница као средњовековни бисер не само српске културе него свјетске баштине удаљени су само један километар ваздушном линијом.
– Ако знамо да је Грачаница једна од највећих и најјачих српска енклава и центар српског народа на централном Косову и Метохији јасно можемо видети тај порив да се присвоји околно пољопривредно земљиште које је апсолутно у рукама Срба како из Грачанице тако и из Чаглавице, Липљана и околних мјеста и да се нуде мале паре за експропријацију. Јасно је да Приштина има намеру да га касније искористи или препрода када буде процијенила да ништа од тога не може бити искоришћено у сврхе истраживања, односно, у сврхе формирања неког већег локалитета у вези са Улпијаном,“ верује Јовановић.
Атак и на манастир Грачаница
Наш саговорник подсјећа да је Улпијана била значајан антички град који се јесте простирао на великој површини, али истиче да је од тренутка када су кренула истраживања тог локалитета шездесетих година прошлог вијека, па до ове године истражено свега 11 хектара земљишта.
– Када упоредимо да је за неколико деценија једва систематски истражено само тако мало земљишта а да је само у мјесец дана Приштина одлучила да експроприше још 70 хектара и то српског земљишта онда ко умије да зброји два и два може јасно да види се заправо ради о скроз другој причи. Ту морамо да будемо опрезни, јер управо то земљиште на које се Приштина намерила је на ободу самог града Приштине и стога се оно може искористити као грађевинско или индустријско земљиште, у зависности од тога коме ће га тзв. Влада Косова продати – напомиње саговорник Спутњика.
Оно што је, како каже, поред овога њему забрињавајуће и индикативно и на шта треба обратити посебну пажњу јесте сљедеће:
– Код наших средњовековних манастира постоји једна занимљива црта а то је да су, рецимо, у Ђурђевим Ступовима у Берану или у Грачаници, средњовековни градитељи често користили неке камене облике или надгробне споменике са оближњег античког града Улпијане, и користили га за грађевински материјал ових објеката. Тако у Грачаници имате рецимо уграђен један надгробни споменик са материјалом са Улпијане…. И сад ту може доћи до проблем – прибојава се Јовановић.
Српски манастири су одувијек представљани као српска и свјетска културна баштина, и споменици од високог значаја под заштитом међународних организација попут Унеска, напомиње он.
– Приштина би сада преко истраживања Улпијане лако могла да добије оправдање због онога што сам већ навео да уђе и у саме српске манастире на КиМ, у овом случају у Грачаницу, да обавља испитивања и истраживања и да презентују резултате какве год они буду жељели и који њима буду оговарали. Немојмо заборавити да је такозвана стручна историјска и политичка јавност али и јавно мњење Албанаца и на КиМ, и у Албанији и у Северној Македонији склоно теоријама о аутохтоности, односно теоријама да су Албанци одувијек живели на овим просторима и да је све што се налази на тим просторима заправо дио њихове културне баштине – упозорава саговорник Спутњика.
Приштина већ фалсификовала историју
Ријеч је о теоријама, како истиче Јовановић, да је све њихових руку дјело, било да се ради о делима српске, византијске, римске или турске провенијенције.
– А заправо они су дио народа који су долазили и одлазили са ових простора. Као и сама Улпијана… Ту је нарочито изражен порив Албанаца да се вежу за антику, односно, за најдубље дијелове историје и да тако прикажу своју аутохтоност. Уосталом, и сама прича око формирања Улпијане као посебног локалитета и симбола античке цивилизације на КиМ може врло лако да буде злоупотребљена од стране Албанаца да би се презентовала европској и свјетској јавности као симбол апсолутног албанског права на Косову и Метохији – објашњава Јовановић.
Он додаје да је и домаћа и свјетска струка објаснила и одлично истражила Улпијану, као и да су у историјским изворима сачувани називи античких породица из овог дрвеног града.
– Проблем је што свијет неће моћи да одреагује док Приштина са тим не заврши, а она ће то да представи на начин који њој иде у корист и као симбол албанске аутохтоности – сматра Јовановић.
Како истиче, доказ да су у Приштини спремни на све, јесте фигурина од теракоте пронађена на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године за вријеме археолошких радова стручњака београдског Народног музеја, која се у свјетској јавности зове „Богиња на трону“.
„Албанци су је, међутим, представили као албанску краљицу и ставили су је као жиг на сва њихова документа,“ констатује Јовановић.
Иначе, ријеч је о добро очуваном примјерку неолитске ситне пластике винчанске културе, који је настао четири миленијума прије Христа.
Фигурина је била од стране Београда повјерена на чување Музеју Косова и Метохије, да би 1999. била враћена у Београд, одакле ју је тадашњи шеф Унмика Михаел Штајнер 2002. из Народног музеја у Београду вратио у Приштину.
