ЕКСКЛУЗИВНО – „ЧОКОЛАДА“ МИ СЕ ОПЕТ ВРАЋА: Џоана Харис, бестселер списатељица

Што више путујем по свијету, све више сам убјеђена да, као људи, имамо много више заједничког него што мислимо. Религије, обичаји и политичка увјерења могу понекад да створе баријере, али поштовање, саосјећање и жеља да се повежемо једни са другима могу да их сруше.

Као и у вашим претходним књигама, и у овој храна има важну улогу у свакодневном животу…

– Храна је једно од универзалних искустава која сви људи дијеле. Храна као индикатор културе, као начин да зближи људе, као повод за славље, као основна људска потреба.

Може бити моћно носталгична, пробуђујући сјећања и јака осјећања. Такође је и чулно искуство, укључујући сва чула, што ми помаже да створим дубље искуство за читаоце. И повезује нас – кроз вријеме, кроз културе, кроз времена поста и гозбе, изобиља и нужде – на начин на који мало других искустава то може.

Кажу да су на вас велики утицај имали ваш деда који вас је научио баштованству и ваша прабака од које сте чули разне приче и сујеверја…

– Била сам врло повучено дијете, са више одраслих у мом животу него дјеце са којима сам могла да се играм. Такође сам била и производ двије културе, са народним бајкама и пјесмама и историјом и храном две различите културе. Али вољела сам да слушам о искуствима одраслих око мене, и моји бака и дека обожавали су да ми причају о својим животима, и стварима које су им биле важне. Стога сам учила о баштованству и селу од свог деде, и о кувању од своје баке, и годинама касније многе њихове анегдоте и интересовања дошли су до мојих књига.

Када сте писали књиге послије „Чоколаде“ да ли вас је оптерећивао или подстицао велики успијех ове књиге?

– Ниједно ни друго. Било је фино имати успијех, наравно, али комерцијални успијех је крхак, као и књижевни трендови. Све што сам могла да урадим је да наставим да пишем, учим и видим шта ће да се деси.

У вашим дјелима има много љубави, саосјећања, па и вјере у људску доброту и племенитост. Откуд то када живимо у сасвим другачијем времену?

– Зато што тиме што замишљамо бољи свијет, помажемо да се створи бољи свијет.

Написали сте и либрето за двије кратке опере, неколико филмских сценарија, мјузикле за позориште, три кувара… Шта вам је од свега тога причињавало највеће задовољство?

– Уживам у свим пројектима на којима радим. Немам омиљене. Али уживам у колаборацијама са другим ствараоцима – писање може бити врло усамљена професија, и уживам да радим са илустраторима, композиторима, музичарима и извођачима који моје приче доводе у нове медије.

Да ли још свирате у бенду у коме сте од своје 16. године?

– Да. Пишемо и изводимо своју музику, имамо снимљена два ЦД-а, а имамо и изведбе на којима комбинујемо приповједање, оригиналну музику, пјесме и елементе позоришта.

Страствени сте заговорник права аутора. У којој мјери данас писци могу да живе од свог пера?

– Иако издавачка индустрија цвјета, већина писаца зарађује мање од минималца. Морамо да истакнемо овај дисбаланс тако што ћемо радити са владом, писцима и индустријом како бисмо осигурали боље уговоре, једнаке услове и накнаде, као и бољу заштиту од пиратерије и експлоатације. Ако други људи могу да зарађују од креативних индустрија (креативне индустрије стварају милијарде за економију), онда ствараоци који су заслужни за ту зараду треба да имају плату од које могу да живе.

Дјевојка, мајка, бака

A ШТА ћемо читати послије „Бресака“?

– Тренутно се спремам да објавим књигу под називом „Девојка, мајка, баба“ која је збирка мрачних новела и кратких прича, у некој мјери инспирисана британским фолклором и народним пјесмама, а коју је илустровала Бони Хелен Хокинс.