БЛАГОЈЕВИЋ УПИТАО: Зашто смета истина о Шмиту?

Јер, за добро је свих нас овдје да се једном већ из најмјеродавније свјетске организације добије званичан одговор је ли Кристијан Шмит високи представник или није, за шта једини доказ може бити одговарајућа резолуција СБ УН, будући да је међународним правом (члан 1 став 2 Анекса 10 Дејтонског мировног уговора) јасно прописано да се високим представником може постати и бити само на основу релевантне резолуције СБ УН. У противном, ако таква резолуција не постоји ни Шмит није високи представник.

И зато је госпођаЦвијановић у функцији предсједавајуће Предсједништва БиХ с пуним правом затражила од генералног секретара УН да о свему томе званично обавијести БиХ. Већ у том писму објелодањене су голе чињенице, боље речено гола истина, да је СБ УН 22. јула 2021. године одржао састанак о овој теми и да није усвојио нацрт резолуције да се Шмит именује за високог представника, јер тај нацрт нису прихватиле не само Русија и Кина него и још 11 држава чланица СБ УН, док су само двије преостале државе биле за.

Дакле, ствар је овиме постала кристално јасна, а то је да Кристијан Шмит није високи представник и због тога је његово представљање у том својству лажно, односно противправно.

Али, да ова истина не би добила и званичан облик у виду обавјештења генералног секретара УН, ту је Министарство иностраних послова БиХ.

Оно грубим злоупотребама онемогућава да писмо предсједавајуће Предсједништва БиХ уопште дође до генералног секретара УН, баш као што и остала два члана Предсједништва БиХ онемогућавају да ово питање буде уопште стављено на дневни ред сједнице Предсједништва БиХ. Јер, када би то учинили, а упорно то не дозвољавају нити ће дозволити, знају остала два члана Предсједништва, баш као и МИП БиХ предвођен Елмедином Конаковићем, чиме би то резултирало.

Наиме, свјесни су сви они да би, ако би прихватили легитимно и правно утемељено тражење предсједавајуће Цвијановић, то довело до истине која њима никако не одговара, иако је на добро свих нас овдје у БиХ, а то је да Кристијан Шмит није високи представник.

И зато прибјегавају злоупотребама својих функција, тако што Конаковић узурпира нешто на шта нема право према закону, док Бећировић и Комшић тој истини не дозвољавају ни да уђе на сједницу Предсједништва БиХ, а камоли да буде отправљена у форми питања генералном секретару УН.

Елмедина Конаковића и његове илегалне работе не разоткрива само већ речено, него и чињеница да има један однос према предсједавајућој Предсједништва БиХ, а сасвим други однос према члану Предсједништва Денису Бећировићу. У том смислу Конаковића је разоткрило његово званично писмо, број 07/3-2-05-1-3150-1/23 од 27. јануара ове године, у којем дозвољава да лично писмо Бећировића, а не Предсједништва БиХ, упућено предсједавајућем Војног комитета НАТО-а, буде достављено на ту адресу путем Мисије БиХ при НАТО, али то Елмедин не дозвољава када се ради о званичном писму и тражењу госпође Цвијановић генералном секретару УН.
Колико је све ово зло и наопако, свједочи и нешто што је мање познато овдашњој најширој јавности.

Наиме, упркос наведеним опструкцијама, постоји још један начин на који писмо госпође Цвијановић може бити достављено генералном секретару УН. То је Мисија УН у БиХ, са сједиштем у Сарајеву.

Ако би представник те Мисије путем званичне ноте добио писмо предсједавајуће Цвијановић, кад јој то, какве ли изопачености, наведеним опструкцијама и злоупотребама не дозвољавају поменуте институције њене државе, такву ноту би представник те Мисије морао да достави генералном секретару УН. Међутим, и ту је продрла спирала зла, јер је политичко Сарајево и ту направило бедем са странцима, овај пут из наведене Мисије УН-а у Сарајеву, тако да ни та Мисија, иако је то противправно, не би дозволила да писмо предсједавајуће Предсједништва стигне до генералног секретара УН. Такво болесно стање је поразно за углед УН.
Када се свему реченом дода чињеница у виду осовине ОХР-Уставни суд БиХ, која функционише тако што ОХР своју самовољу наметне као закон, иако је то противно међународном праву и Уставу БиХ, а Уставни суд затим изнесе голу тврдњу која је вид флагрантног кршења Устава БиХ од стране тог суда, да ОХР наводно има право на то, онда ту престају разум и владавина права, а наступају силе зла.

Зато је и илегално опструисање да се упути наведено питање и захтјев госпође Цвијановић генералном секретару УН само још један из низа доказа колико је све ово у БиХ претворено у ерозију државе и права, и колико је све то својеврсни тријумф зла над владавином права и правдом.