ПОВЕЋАН БРОЈ СОЦИЈАЛНИХ СЛУЧАЈЕВА: Француски вирус бунта шири се Европом

Чудовиште инфлације, како је многи називају, а за коју су многи експерти централних банака наводили да ће бити брзо покопана, можда већ и почетком ове године, и даље држи главу усправном. Све ово је довело до тога да готово половина Европљана данас страхује да неће моћи да плати рачуне. Њих 40 одсто сматра да неће моћи да приушти одлазак на љетовање, 20 одсто брине отплата дугова по зајмовима и кредитним картицама, а све више је и оних који сматрају да ће им и основна животна егзистенција бити угрожена.

Упозорење и буђење

Још крајем септембра 2022. генерални секретар УН Антонио Гутереш упозорио је међународне лидере на надолазећу “зиму глобалног незадовољства” у свијету оптерећеном вишеструким кризама. Како је тада истакао, повјерење се руши, неједнакости експлодирају, планета гори. То је била поштена процјена глобалне ситуације. На ово је упозорила и Вериск Маплекрофт, консултант за ризик, која је написала у једном од својих извјештаја како се свијет суочава са невиђеним порастом грађанских немира те да владе које не буду у стању да се с тим изборе, највјероватније ће прибјегавати репресији и пукој сили.

Нико их није послушао. Посљедње седмице указују да овај тада упаљени фитиљ пријети да потпали велико буре барута, јер фискалне и економске мјере које су доношене у неком претходном периоду нису дала резултат.

Због тога је на стотине хиљада људи готово свакодневно на европским улицама, углавном протестујући због раста трошкова живота, смањења плата и губитка посла. Први и озбиљнији штрајкови десили су се у Француској. Први су били “жути прслуци”. Након тога грађани су изашли на улице тражећи повећање плата које иде у корак са инфлацијом, а онда и због најављене владине пензијске реформе која подиже минималну старосну границу за одлазак у пензију са 62 на 64 године.

Двоцифрена инфлација и стагнирајуће плате натјерале су и пола милиона британских наставника, радника у јавном превозу, универзитетских предавача, државних службеника и аеродромског особља на улице, што је највећи протест у посљедњих неколико деценија у овој острвској држави. Протестују и у Шпанији, гдје огорчени здравствени радници кажу да конзервативне регионалне владе смањују плате и уништавају јавни здравствени систем. У Румунији су демонстранти трубили и ударали у бубњеве како би изразили ужаснутост због растућих трошкова живота, који шаљу милионе радника у сиромаштво. Ни у Њемачкој није ништа боље. Шта више. Једнодневни штрајк упозорења паралисао је ову државу. На улицама њемачких градова милиони људи, што је уназад тридесетак година било незамисливо. Свој глас су дигли очајни жељезничари, пилоти, превозници, тражећи повећање плата за десет одсто.

И на улицама Брисела полиција се све чешће сукобљава са незадовољним пољопривредницима, који су снаге јавног реда полијевали стајским ђубривом. Незадовољни фармери су тако недавно центар града блокирали са 2.300 трактора. И у Холандији већ мјесецима трају протести фармера којима, како истичу, пријети егзистенцијална угроженост због нових владиних реформи. Своје незадовољство исказују и Чеси, који се на главном градском тргу у Прагу све чешће окупљају исказујући све отвореније незадовољство због све тежег социјалног положаја, високих цијена храна и енергената.

Класне подјеле

Оно што забрињава јесте што ова криза, како упозоравају поједини економисти, толико дубока и комплексна да практично искључује сваки маневарски простор. А како је уопште дошло до овог хаотичног и тешког стања, да благостање у којем је живјела већина грађана Европе, данас постане прошлост? Да средња класа страхује за опстанак? Како истичу економисти, узрока је много. Као прво треба се мало вратити у прошлост и неких лекција које очигледно нису научене. Подсјећају на ријечи Карла Маркса које је он пророчки изрекао прије нешто мање од 160 година, да акумулација богатства на једној страни, истовремено доводи до гомилања биједе, ропства, бруталности и менталне деградације на другој.

Бебе од билион долара

Према посљедњим подацима током прошле године један одсто најбогатијих на свијету је приграбио готово двије трећине од 42.000 милијарде новог богатства створеног од 2020. године. На ово је недавно, на свој начин, указао и Блумберг, наводећи да би ускоро могло доћи до феномена “бебе из фондова билион долара”, који ће се сигурно појавити у наредној деценији. То су дјеца супербогатих која ће од рођења бити богатија од неких малих земаља.

Али није ово једини разлог, већ добра подлога за ово што се данас дешава широм Европе. Десила се и пандемија вируса корона. Уочи ове пандемије Федералне резерве, ЕЦБ и Банка Јапана држале су запањујућих 15 билиона долара финансијске имовине, у односу на 3,5 билиона долара у односу на кризну 2008. годину. Томе су додали још шест билиона долара током пандемије у покушају да одрже економију “на површини”. Велики дио тога био је државни дуг који су централне банке купиле како би смањиле трошкове државног задуживања. Ниво задуживања, који је већ тада био прилично неодржив, енормно је повећан.

Овај невиђени стимуланс изобличио је, како економисти објашњавају, дотадашње обрасце потражње потрошача и изазвали хаос у ланцу снабдијевања, истовремено распирујући ватру инфлације. Инфлаторне импликације свега требало је да буду видљиве и слијепим, али они су то игнорисали, по принципу: “Гдје је незнање блаженство, лудо је бити мудар”.

Према ријечима оних који су још тада на све ово упозоравали, баш као што зависник од дрога постаје све више зависан од супстанци које одмах изазивају еуфорију, тако су се и поједине европске владе, компаније и породице “навукле” на перспективу бескрајних, скоро нултих камата.

Када се то промијенило, наводе они, ефекти су били драматични и болни. Баш као наркоман коме је одузета дрога од које је зависио, тако су се владе нашле у стању шока суочавањем са растућим трошковима задуживања. Онда је дошао и рат у Украјини, који, како наводе саговорници “Гласа Српске” није узрок данашње инфлаторне катастрофе, већ је само долио још више уља на на велику ватру.

Професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић сматра да сви економски показатељи и трендови доводе до закључка да је Европа далеко не само од краја, већ и пика инфлације. Како каже, треба стварно бити слијеп да се не види да су велики и тамни олујни облаци на хоризонту.

– Још одавно сам упозорио како свету прети велика економска и финансијска криза с високом стопом инфлације. Сада ми се све то чини још драматичније. Не треба заборавити да је већина европских земаља потрошила огромне количине новца током пандемије. Сада и то долази на наплату. Државе ће морати да се задужују, али то више неће моћи по два одсто, него по далеко већој камати. Европа није још доживела ни ону енергетску катаклизму који су сами предвиђали да ће се десити. Имали су срећу. Али, то ће се променити. Такође, централне банке су у протеклом периоду дизале каматне стопе. С тим ће наставити. Све ово ће неминовно довести до новог раста трошкова живота и задуживања, па самим тим и до још веће инфлације – наводи овај економиста.

Ноћна мора

Велики број Европљана се већ сада сусреће са правом ноћном мором урушавања животног стандарда – инфлација је појела плате, али су и пензије и штедња девалвиране. Све више је оних који су суочени с болном дилемом да бирају између гријања својих домова или прехране дјеце. Стари, болесни и најугроженији људи у друштву сада су доведени у смртну опасност док владе смањују издатке за социјалне услуге. И први пут у много деценија средња класа је суочена са пропашћу. Мала предузећа доводе се до банкрота отровном комбинацијом инфлације, растућих каматних стопа, закупнина и отплате хипотека. А како рецесија буде узимала све више данка због раста каматних стопа, затварање фабрика ће значити нагли пораст незапослености и пад потражње, што ће довести до даљих банкрота.

Финансијски стручњаци упозоравају како је потрошена сва муниција у претходним покушајима, али и да је таква тактика лијечења одговорна и за стварање огромне планине дугова која виси над свијетом попут пријетеће лавине. Према ријечима научног савјетника у Институту за међународну политику и привреду у Београду Драгана Петровића, на овај или онај начин, прије или касније, дугови се морају вратити, а рачун ће поново бити издат на наплату онима који су и најмање криви за ово стање – обичним људима.

– Наравно, има ту и политичких мотива. Не треба заборавити да је последњим изборима у Француској око 60 одсто грађана гласало против Емануела Макрона. Мађионичарским триковима он је постао председник. Мислим да све то морамо узети у обзир када анализирамо све ове протесте, поготово због Макронове политике према Русији и Украјини, што је економски уздрмало ову земљу. Знамо какав је став о томе имала Марин ле Пен. Погледајте само колико новца се шаље Украјини док домаће становништво тешко живи. Људи на све то са све више подозрења гледају. Значи политика је стављена испред економије. И све док је тако, све теже ће бити, па самим тим и све више протеста који ће вероватно бити гушени разним репресивним мерама, јер је тешко за очекивати да ће доћи до скорог заокрета у француској спољној политици или немачкој – каже Петровић.

Додаје да због тога на ове немире не треба гледати само кроз социјалну призму, већ и политичку, те да је ово, гледано из угла једног психоаналитичара, провала општег незадовољства. Сматра и како вјероватно треба очекивати још веће и масовније протесте, јер суштинских промјена нема ни на видику.

Слично мишљење дијели и професор међународне политике Срђан Перишић, наводећи да ова тренутна кризна ситуација може угрозити и већ одавно пољуљано европско јединство, јер је постало очигледно да ова економска и финансијска превирања довела до више протекционизма и економског национализма. Сматра и да ће Европа изгубити у овом економском рату на који га је натјерала Америка.

– Брисел је до сада увео око 11.000 разних санкција Русији, не питајући се шта ће бити сутра и како ће се то одразити на стандард грађана. Епилог видимо данас. Где су штрајкови? Па у Европи! Мислим да је све ово само увод у још веће у социјалне немире, који ће вероватно довести и до пада појединих влада, али не и политика, које ће и даље бити на фону америчке. Али, и када би овај рат рецимо сутра био завршен, то не би пуно помогло Европи, јер много је проблема нагомилано, погрешних корака направљено – поручио је Перишић за „Глас Српске“.