КАД СИСТЕМ ЗАКАЖЕ: Понављање кривичних дјела води до трагедија

Да кажњавање, чак и за најмонструозније злочине, не опамети појединце, свједочи случај двадесетједногодишње Модричанке, која је пријавила да ју је у Бањалуци, пред његовим дјететом, претукао Б. Ђ. из Теслића. Он је 2016. године осуђен на девет година затвора јер је на смрт избо супругу Татјану, која је тада имала свега 22 године. Да трагедија буде већа, све то урадио је пред очима њихове тада трогодишње кћерке. Овај стравичан случај поновљеног насиља десио се након свега шест дана од Ђурићевог изласка из затвора. Б. Ђ, према доступним информацијама, привремено борави у Бањалуци, а пуштен је на условну слободу након двије трећине одслужене казне.

Да ствар буде гора, он је на затворску казну осуђен на основу споразумног признања кривице који је сам иницирао. У споразуму који је постигао с тужилаштвом наводи се да је Б. Ђ. „одлучио да призна кривицу и инсистирао на закључењу споразума због гриже савјести коју осјећа због смрти оштећене“. Он је, према пресуди, 10. марта 2015. године око поноћи дошао у стан у Видовданској улици у Теслићу, у којем је живио са супругом, те ју је послије непуних сат убио. Татјану је, додаје се, усмртио са десет убода ножем. Модричанку је напао у једном бањалучком кафићу. Њу је полиција затекла на лицу мјеста у модрицама и с посјекотинама. Она им је рекла да јој је Б. Ђ. момак, да ју је тукао и протеклих дана.

Стравичан случај поновљеног насиља, у којем су затајиле све институције и „зажмириле на вапаје жртве“, десио се 20. јула 2020. године када је Б. Станивуковић запалио ванбрачну супругу Милицу Маринковић, која је усљед задобијених повреда преминула. Он је за овај злочин у бањалучком Окружном суду осуђен на казну од 30 година робије. Међутим, за разлику од ове оштре казне, која је дошла „прекасно“, Миличин вапај да је заштите од насилника раније нико није чуо. Кобног дана када је Станивуковић несрећну жену полио бензином од тјемена до струка, само два сата раније Милица га је пријавила за насиље у породици. По њеној пријави, на мјесто догађаја изашли су полицајци из Лакташа. Тамо су се чак срели са Станивуковићем, који је у тим тренуцима у свом возилу држао пластичну флашу од 1,5 литара напуњену бензином, којим ће, мало касније, полити Милицу. Међутим, поступајући тужилац је одлучио да у конкретном случају нема елемената кривичног дјела, па је Станивуковић само „упозорен“ и пуштен.

Осим тога, Станивуковић је „стари знанац“ полиције и у вријеме овог злочина имао је неправоснажну пресуду за недозвољену трговину и промет дрога, која му је изречена само 15 дана прије критичног догађаја. Њега је Окружни суд у Бањалуци осудио на три године затвора, а управо је то био „повод“ Станивуковићевог напада на Милицу. Као што су свједоци испричали на ранијим судским рочиштима, био је љубоморан и тврдио да ће га она „напустити док буде на робији“.

Благу казну и пропуст друштва да преваспита оптуженог Б. Вајукића платио је његов комшија Гојко Веселић (76) из Кољана код Лакташа, којег је поменути 24. јануара прошле године претукао на смрт, а његово тијело бацио у бунар.

Вајукић је познат по разбојништвима, а у вријеме убиства покушао је да опљачка једну комшиницу и „за вратом“ имао оптужницу да је претукао и опљачкао познаника. Често су  мјештани Кољана, гдје Вајукић има кућу и гдје је и починио убиство, пријављивали га полицији. Кобне вечери када је усмртио Веселића, 24. јануара, покушао је да опљачка његову комшиницу Даницу. Када му то није пошло за руком, према оптужници, он је отишао до Веселића, те га брутално претукао и усмртио. Другог дана се вратио на мјесто злочина, те скинуо одјећу са беживотног тијела Веселића и бацио га у бунар да би сакрио трагове. Вајукић је за смрт Веселића осуђен у бањалучком Окружном суду на неправоснажну казну од десет година затвора и то због кривичног дјела тешка тјелесна повреда са смртном посљедицом. Вајукића је оптужница теретила за свирепо убиство, али је судско вијеће на дан изрицања пресуде дјело преквалификовало у тешка тјелесна повреда са смртном посљедицом. Ту пресуду је након жалби тужилаштва недавно укинуо Врховни суд РС и предмет вратио на ново суђење.

Вајукић је у фебруару ове године осуђен и на 69 мјесеци затвора јер је отео, претукао и опљачкао познаника Србољуба Ћућуна, те оштетио његово возило. Он је осуђен за кривична дјела противправно лишење слободе, оштећење и одузимање туђе ствари и разбојништво. Он је Ћућуна пресрео у ноћи између 18. и 19. децембра прошле године у Милошевцима код Лакташа, препријечио му пут, те га претукао, а затим га угурао у своје возило, али је жртва успјела да искочи из аута у покрету, да би га Вајукић стигао, претукао и из џепа отео 70 КМ, као и новчаник из јакне.

Међу понављачима кривичних дјела је и Р. Ракић, који, како би неки рекли, „има недјела као Иво Андрић књига“. Он је послије само четири мјесеца након што је осуђен због пљачке особе с инвалидитетом починио готово исто недјело, а жртва је опет била особа са инвалидитетом.

Ракић је 11. фебруара ове године у бањалучком Окружном суду добио пет година затвора јер је је опљачкао Љубомира Бајића, од кога је украо 200 КМ, као и протезу за ногу. Нови сличан напад починио је 14. јуна, а опет му је на мети била особа са инвалидитетом. Кобног дана заједно са Д. Ј. напао је Ж. У, кога су оборили на земљу, те му отели торбу с мањом количином новца, мобилни телефон и цигарете.

Само десет дана послије овог напада Ракић је опет завршио иза решетака због нападачког похода. Утврђено је да је 23. јуна на обали Врбаса напао и опљачкао држављанина Норвешке, те му отео 300 КМ. Истог дана украо је новчаник са око 250 КМ из просторија једног удружења грађана у Бањалуци. Ракић иза себе има дебео досије, а иначе је рођен у Бохуму, гдје је од 2008. до 2016. године починио 36 кривичних дјела. Све то су институције  знале, а он се и поред свих недјела некако увијек налазио на слободи након хапшења, а ријетко иза решетака.

Уклапање у друштво

У Министарству правде РС истакли су да не постоји званичан институт у смислу процјене да ли је нека особа способна за уклапање у друштво након издржане казне затвора.

– Међутим, Законом о извршењу кривичних и прекршајних санкција Српске прописане су одређене дјелатности установа за извршење кривичних и прекршајних санкција, које процјењују и прате затвореника од дана ступања на издржавање казне затвора до дана његовог отпуста – рекли су у поменутом министарству.

Истакли су да служба третмана планира, програмира, организује и спроводи процес преваспитања затвореника и с тим циљем координира рад осталих учесника у том процесу.

– Ради остварења сврхе санкције, служба третмана програмира и координира васпитни рад и испитује личност затвореника. Израђује се програм поступања за сваког затвореника, врши процјена потребе за стручним образовањем, непосредно и путем других служби се прати рад и понашање затвореника у току издржавања казне затвора – појаснили су у Министарству правде Српске.

Додали су да на пословима третмана на једног васпитача долази до 40 затвореника, односно до 20 затвореника ако су у групи малољетници, млађа пунољетна лица и затвореници распоређени у одјељење са посебним режимом издржавања казне.

– У оквиру службе третмана, у пријемно-отпусном одјељењу формира се тим стручњака за испитивање личности и утврђивање програма поступања за затворенике – рекли су у министарству.

Појаснили су да о условном отпусту затвореника који се налазе на издржавању казне затвора у установама Српске одлучује комисија за условни отпуст, коју именује министар.

– То се рјешава на молбу затвореника или на приједлог директора установе. Цијени се ранија осуђиваност, понашање током издржавања казне затвора, лично учешће у процесу преваспитања, став према учињеном кривичном дјелу. Врши се процјена поновног чињења кривичних дјела, те се цијени остатак неиздржаног дијела казне затвора, мишљење о основаности молбе, односно приједлога за условни отпуст, као и  мјере у склопу постпеналне заштите – казали су у министарству.

Истакли су да се отпуштање затвореника са издржавања казне затвора врши у складу с Законом о извршењу кривичних и прекршајних санкција.

– Затвореник се пушта када му казна затвора редовно истекне, или када му почне тећи условни отпуст, на основу рјешења директора установе којим је пријевремено отпуштен. Пушта се на основу рјешења о амнестији, на основу одлуке о помиловању, када изврши уплату новчане казне и на основу одлуке суда којом се обуставља даље извршење казне затвора – појашњавају у Министарству правде РС.

Додали су да се о отпуштању затвореника са издржавања казне затвора обавјештава суд који је затвореника упутио на издржавање казне затвора, суд који је изрекао првостепену пресуду, орган унутрашњих послова и орган социјалне заштите надлежан по мјесту боравишта, односно пребивалишта.

Неодговарајућа казна

Према ријечима психолога и стручњака, на повећан број понављања кривичних дјела од стране већ познатих починилаца утичу неадекватне санкције, лоша реакција одговорних институција и одговор друштва, а прије свега правосуђа.

Адвокат Јована Кисин, коментаришући повратнике у кршењу кривичних дјела, наводи да се сврха извршења кривичних санкција огледа у заштити друштва и издвајању учинилаца из друштвене средине.

– По доношењу осуђујуће одлуке, суд примјењује институт одмјеравања казне, у којем, цијенећи све олакшавајуће и отежавајуће околности у конкретном случају, изриче одговарајућу санкцију. Дакле, циљ није изрећи благу или строгу казну, већ одговарајућу, како би се избјегла појава рецидивизма – рекла је Кисин, те навела да се одмјеравање казне врши увијек у односу на конкретну личност, а не генерално.

Кисин истиче да се погрешно перцепира да блага казна повећава шансу за рецидив, те да је таква тврдња супротна научним истраживањима. Она даље наводи да би се ипак могло рећи да се неодговарајућом казном може створити посљедица у виду поновног чињења кривичног дјела.

Како спријечити да осуђени не понове кривично дјело дужи временски период, стручњаци из области пенологије истражују и испитују у казнено-поправним установама, а све с циљем постизања сврхе самог кажњавања.

– Оно што представља тренд у пенологији претходних година јесте анализа ефекта краћих затворских казни, те изрицање алтернативних мјера умјесто њих у виду кућног притвора, друштвено корисног рада, накнаде штете и кроз тај процес осуђеник треба да схвати значај и посљедице учињеног кривичног дјела како би се позитивно утицало на стварање свијести о штетности и самим тим избјегавању рецидива. Наше законодавство и пракса, нажалост, не показују много интересовања за парапеналне мјере, али оне и те како дају ефекта у другим државама, а служе и држави у смислу растерећења и одржавања затворских установа и уштеде средстава – наглашава Јована Кисин.

Вјероватно често постављано питање је, када се криминалац врати истом кривичном дјелу, ко сноси одговорност. Да ли је заказао систем са преблагим казнама, па ту повратници виде да неће пуно година провести иза решетака, због чега одлуче да ураде исто?

Свој став о томе ко сноси одговорност понудила је Кисин, која истиче да одговорност лежи и у самом законодавцу, од надлежног министарства као предлагача и органа надзора постојећег стања који не предлаже боље и ефикасније законодавне оквире кажњавања и на крају одговорна је и сама средина и окружење, од које у много чему зависи рецидивизам.

– Када је у питању низак степен успјешности самог циља и сврхе изрицања кривичних санкција, постоји ланац одговорности који креће од неодговарајуће одмјерене и изречене казне од стране суда, затим лошег система преваспитања и ресоцијализације у казнено-поправним установама или надзора и помоћи у процесу преваспитања код лица која на други начин извршавају санкције – каже Кисин.

Одговорност због огромног броја понављача кривичних дјела, према ријечима психолога Александра Милића, највећа је на институцијама система. Он наглашава да су многи животи могли бити сачувани, само да постоји примарна превенција.

– Превенције немамо, а приступ починиоцима тешких кривичних дјела је никакав. Ти људи, по свему судећи, нису довољно преваспитани у затворима гдје су служили казну, што је примарни циљ такве институције. Рецидивисти иза решетака не доживљавају промјене везане за структуру личности. Рекао бих да је наш систем заказао у току обраде таквих личности, у току боравка у казненим установа, а посебно након повратка у слободно друштво, јер поново се враћају улици и могу радити шта хоће – казује Милић и додаје да је превенција нужна како би се спријечило девијантно понашање појединаца други, трећи, пети пут…

Милић сматра да би починиоци кривичних дијела, нарочито оних тешких, и након изласка из затвора морали бити праћени од стране полиције.

– Најгоре од свега је што њих касније, када изађу из затвора, нико не прати, а то би морало и то тако да они знају, да виде да су праћени. Људи склони убиствима су обично психопатске личности склоне тешким облицима насиља, због тога је њихово праћење најбоље рјешење како би се спријечиле нове жртве. То се види на примјеру тог мушкарца који је након убиства жене претукао дјевојку. Да је био праћен, то се не би десило – прича Милић.

Озбиљан проблем је, према Милићевим ријечима, што се, када је у питању казнена политика, све настоји минимизирати.

– Пракса домаћих судова је таква да се одговорност починиоца колико год је то могуће минимизира. Жртва готово никада да дође до правде, а починилац се редовно извуче – оцјењује Милић.

Здравије друштво

Психолог Александар Милић каже да је неопходно да читава заједница „оздрави“, јер тренутно постоје огромни недостаци унутар система.

– Ту прије свега мислим на институције система. Правосуђе има милион недостатака, па и полиција, у чијим редовима стално имамо делинквенте, инспекторе који су интегрисани у криминалне групе, дају им подршку, и шта даље можемо очекивати. Систем није апстракција, подразумијева се његова функционалност, а не дисфункционалност. И та питања се морају хитно рјешавати јер овако само тонемо све дубље и дубље као друштво. Нећемо бити безбједни у средини гдје живимо ако се овако настави – закључује Милић.

Каже да је такво понашање све више повезано са општом климом у друштву, у којем се све више „легализује“ живот са друге стране закона.

– Људи који су одрасли на улици васпитно су запуштени, већ од раног дјетињства склони су деликтима, крађи, провали, тучи, повређивању других. Такво понашање постаје њихов стил живота и када изађу из затвора, они се тога не одричу. А најпоразније је што такво понашање постаје „популарно“ међу младима – казује Милић.

(Глас Српске)