„ПОТОМЦИ МЕ СЕ НЕЋЕ СТИДЈЕТИ“ Ратни командант описао битке на Кошарама

Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било распоређено дуж 13 километара зоне карауле Кошаре без трунке оклијевања прихватило је борбу за одбрану Србије.

У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Војска Југославије се са Кошара повукла тек након потписивања Кумановског споразума. До 14. јуна непријатељ преко Кошара није могао.

Снаге Војске Југославије у бици на Кошарама 1999. године чинили су дијелови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, дијелови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде и мањим дијелом добровољци из земље и иностранства.

Командант 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије пуковник Душко Шљиванчанин говори о ширем аспекту битке, о најтежим тренуцима током битке и објашњава због чега су прва два дана била одлучујућа у одбрани југословенско-албанске границе.

Карактеристике дуж границе Србије и Албаније

Сурови планински терен српско-албанске границе постаће поприште битке која је надрасла свој војни значај.

– То је најкраћа граница Србије према некој од суседних држава – 115 километара, то је најкрвавија граница и на њој се увек гинуло и мучки убијани наши војници од њеног настанка – Бошко Жиловић, 1953. из Чајетине, Дејан Радановић 1994. из Новог Пазара, Митар Војиновић и многи други – подсјећа Шљиванчанин.

Границу је обезбјеђивао 53. гранични батаљон са девет сталних и три љетње карауле: караула Кожњар у близини манастира Високи Дечани, љетња караула “Бошко Жиловић”, караула “Генерал Павле Илић”, љетња караула Ђеравица, караула Кошаре (која је добила име по селу у коме се налази), караула Морина, “Митар Војиновић”, караула Дева, караула Ћафа Прушит, караула Годен, караула “Дејан Радановић” и караула Ликен у подножју планине Паштрик.

Међутим, та граница се, како истиче, више бранила него обезбјеђивала.

Догађаји који су претходили бици на државној граници у рејону карауле Кошаре

Осврнувши се на догађаје који су претходили бици, Шљиванчанин је указао на побуну у Албанији. До побуне је дошло 1997. године када су опљачкани магацини са наоружањем албанске армије, изнесено је више од 800.000 разних врста наоружања и милиони метака и друге муниције разних калибара.

Према његовим ријечима, све карауле које гравитирају према простору Косова и Метохије су спаљене и дио њих постају базе за убацивање наоружања, опреме и терориста на простор КиМ.

– Некада најчуванија у Европи, па можда и у свету, граница Албаније одједном постаје најнечуванија граница. У току 1998. године догодило се око 130 граничних инцидената који су имали акт агресије. То значи да са једне територије на другу територију крене наоружана група – додаје Шљиванчанин.

– Примјера ради, да се то деси у неком делу Европе, у року од 24 сата заседао би Савет безбједности УН јер се ради о агресији – наводи Шљиванчанин.

Међутим, 1998. године то се, како каже, одигравало наочиглед међународних посматрача и ниједна међународна посматрачка мисија није извијестила ниједну међународну организацију.

На државној граници према Албанији 1998. године погинуло је 40 припадника Војске Југославије.

Како је почела битка

Битка у рејону Кошара почела је још 1997. године, интензивирала се 1998. а кулминирала 9. априла 1999. и трајала до 14. јуна.

Битка у ширем рејону караула Кошаре, Морина, Ђеравица и “Митар Војиновић” представља другу фазу НАТО агресије на СРЈ.

Почела је снажним ударом из ваздуха и са дистанце по свим објектима инфраструктуре који са простора централне Србије изводе на простор КиМ уз електронско ометање свих веза.

Циљ је, каже Шљиванчанин, био да се изврши тзв. изолација бојишта, опколи и уништи Приштински корпус, порази и понизи Војска Југославије.

Шљиванчанин наводи да је на државној граници напад почео демонстративним дејствима према караули Морина, а главни напад у раним јутарњим часовима, на Велики петак, почео је на рејон Кошаре.

– Напад су извеле регруписане снаге армије Албаније и терористи ОВК, опремани и обучавани од стране западних земаља, прије свега САД и Њемачке – рекао је Шљиванчанин.

– Наше снаге су биле доста развучене јер су пре тога биле ангажоване у угушењу оружане побуне, тако да се на државној граници нашао само гранични батаљон састављен од војника на редовном служењу војног рока – каже Шљиванчанин.

(РТС)

Први удар

Припадници 53. граничног батаљона су, како наводи Шљиванчанин, примили тај први удар, “агресору нанели губитке, зауставили га на државној граници и омогућили довођење снага из дубине ради одбране државне територије”.

Најтежи дан за припаднике 53. граничног батаљона је 11. април, када је погинуло 11 војника граничара.

Према његовим ријечима, најтежи дани су били они најсветији – Васкрс, Ђурђевдан.

У међувремену, у борбу је укључен 2. батаљон херојске 125. моторизоване бригаде, дијелови 63. падобранске бригаде и 72. специјалне бригаде.

Ко први стиже у помоћ граничарима

Први у помоћ граничарима притекли су припадници 5. батаљона војне полиције и вод БОВ-а из 52. АРБ ПВО.

Након неколико дана интензивних борби успостављен је фронт и стабилизована одбрана на државној граници.

“Агресор је безуспјешно покушавао да пробије одбрану и у томе није успио до краја рата”, наводи даље пуковник.

Испоставиће се да су прва два дана била одлучујућа у одбрани државне границе.

Када агресор није прошао у ширем рејону карауле Кошаре нападно дејство је преусмјерено на рејон 55. граничног батаљона из Призрена у рејону планине Паштрик.

За битку на Паштрику је карактеристично да је НАТО на положаје 549. херојске моторизоване бригаде и 55. граничног батаљона употребио стратегијску авијацију.

Прије потписивања Кумановског споразума ниједан страни војник није крочио на тле СРЈ, а на простору КиМ је била угушена оружана побуна и успостављена потпуна контрола територије.

Шта се никад не заборавља

Пуковнику Шљиванчанину је најтежи дан био 30. септембар 1998. када је мучки убијено пет војника и један подофицир у рејону караула Кошаре и Морина.

Још једном је поновио да је 11. април био тежак дан, када је погинуло једанаест војника. Додаје да је 14. априла погинуо потпоручник Предраг Леовац, најбољи међу њима.

– Затим ту је и 14. јун када сам у близини манастира Високи Дечани формирао колону и кренуо према централној Србији –  каже Шљиванчанин.

По доласку у Брус, 53. гранични батаљон се по први пут у својој историји постројио јер се таква јединица због специфичности задатака никада не постројава.

Крајем фебруара 2000. године батаљон је расформиран и отишао у историју.

– Претке нисам осрамотио, потомци ме се неће стидјети – закључио је пуковник Шљиванчанин.

(РТС)