СУДИЈА ИЗ БиХ ВЕЋ ПЕТ ГОДИНА У ТЕХНИЧКОМ МАНДАТУ: Ево зашто Стразбур нема његовог насљедника

Унитаризам као сарајевски императив! За редовног деветогодишњег мандата Фариса Вехабовића у Стразбуру, Суд за људска права изњедрио је више пресуда у корист „унитаристичког императива“ – попут „Пилав и Шлаку“; „Зорнић“; „Баралија“, „Пударић“ …. за које је Сарајево директне или индиректне заслуге „приписивало“ Вехабовићу.

Ни готово пет година допунског мандата није промијенило пристрасну праксу. Онда и не чуди да, закулисним сарајевским радњама, Вехабовић никако да добије насљедника. Први конкурс, расписан још 2020, „пропао“ је јер су се пријавиле само правнице, а Савјет Европе баштини традицију равноправности оба пола. Други конкурс је „пропао“, јер за бошњачког члана Предсједништва етничка слика апликаната није била довољно јасна. Трећи, због тога што се ваљда необавјештено Министарство иностраних послова, које је расписивало конкурсе, позвало на законске акте, који дуже од деценију нису на снази. Четвртом и тренутно посљедњем пријети иста судбина. Исто Министарство, предвођено Елмедином Конаковићем, које је требало да буде само поштар између Сарајева и Стразбура, дрзнуло се да преправља акт ранг листе од три номинована кандидата, коју је, у складу с процедурама, сачинило Предсједништво БиХ.

– Ми смо само због Закона о заштити личних података морали, како Закон налаже, дио потпуно друге материје затамнити или кориговати. Никаквих измјена није било – каже Конаковић.

У Савјету Европе, који је од три номинована кандидата требало да изабере једног судију, ваљда не знају шта су лични подаци по Конаковићевим револуционарним аршинима, па је „преправљени“ акт вратило на адресу пошиљаоца. И док се чека да Предсједништво, чији Секретаријат уобичајено тихује, распетља Конаковићеву самовољу, неуспјешни сарајевски „револуционар“, негирајући једно кривично дјело, признаје друго.

– Ми смо као и у много других процеса ту поштар који добије ту материјале, прослиједи на адресе које су насловљене, ако процијенимо да има неке штете по БиХ само тада не дозвољавамо да иду материјали даље – додао је Конаковић.

Међутим, самопрозвани поштар нити би смио да преправља акте нити да „процјењује“ њихову наводну штетност. На потезу је бх. правосуђе да утврди, а према пракси мало је вјероватно да хоће, шта је Конаковићу овај пут било „штетно“ па се за „преправку“ акта одлучио! Да ли бојазан да будући дјелилац бх. правде евентуално неће хтјети или знати да довољно послушнички ради у корист Сарајева? Шта год да је, „вјечни судија“ у Стразбуру наставља праксу. У колумнама и јавним иступима о судским предметима које је моделирао у Француској било као судија, извјестилац или учесник расправе, и раније је редовно износио сарајевску идеологију, која чак подразумијева и противљење Дејтонском споразуму. Његов „рукопис“ касније је препознаван у контаминираним стразбуршким пресудама, које би услиједиле. Због „сукоба интереса“ чак је и искључиван из одлучивања у жалбама Златка Бегића или Демократске фронте.

У предмету „Славен Ковачевић против БиХ“, међутим, није. И замало да заврши попут претходних. „Колумниста“ Вехабовић учествовао је у доношењу првостепене пресуде, која је изречена у корист Ковачевића. А онда је исти „колумниста“ одлучивао и у Великом вијећу по жалби на своју пресуду, што је преседан, чак и за одавно деградирано бх. правосуђе.

– Осјећам обавезу да када се разговара о БиХ, ту буде неко из БиХ а не да ту буде празна столица и да нико не проговори било шта о БиХ – причао је Вехабовић.

Да је празна бх. столица била када се припремно одлучивало о апелацији одбране Милорада Додика, тешко је и повјеровати. Каква је била улога Вехабовића и зашто је предмет додијељен судији појединцу, а не једном од два судска Вијећа – из Стразбура не појашњавају. Без одговора остаје и питање коме се то „журило“, па је по апелацији Додикове одбране јерменски судија Вахе Григоријан одлучио експресно – још у мају – дакле ни четири мјесеца након упућивања, док друге преставке на ред чекају годинама! Још је много правничких преседана.

– Чини се да је Европски суд за људска права пропустио прилику да уђе у суштину ове апелације и ријешио је на начин да је употријебио судију појединца. Дакле изван сваког правног оквира ће остати шта је заправо суштина овога предмета – истакао је Невенко Врањеш, професор Факултета политичких наука.

А изван сваке правне заштите остали су грађани БиХ у односу на легитимне и нелегитимне тзв. високе представнике, што је неодрживо у демократском правном поретку, док се стразбуршки дјелиоци правде вербално куну у демократију и конвенције о заштити људских права. Једнако поразно је и сада већ јавно, манипулативно поигравање са избором бх. судије за Суд у Стразбуру. По свим узусима, требало би да буде високо моралан и етичан правник, а никако пуки послушник унитаристичке сарајевске изборне базе.

(РТРС)