МАТЕМАТИКА СРАМА: 80 ГОДИНА ЛАЖИ И БЈЕЖАЊА ОД ГРОБОВА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ: Новинар и публициста Зоран М. Кос за „Новости“

foto DGavric

Између костију и кабинета

Док се из удаљених београдских канцеларија цртају мапе нових меморијала на Ушћу, ми у Поткозарју још увијек пребројавамо гробове. Пред нама је математика срама коју струка прећуткује. Када говоримо о Доњој Градини, ми заправо говоримо о три нивоа нашег заједничког подбачаја:

80 година од када су гробна поља настала у крви и крику;

60 година од како је Спомен-подручје Јасеновац формално уређено, док је Градина остала у његовој сенци;

30 година од како Срби сами владају и управљају Доњом Градином, а она и даље чека свој пуни меморијални израз.

Политички памфлет уместо заветног документа

Залагање Миодрага Линте само су врх леденог бријега кризе сјећања која радије бира сјајну фасаду у престоници него молитвени мир и крст на гробномм пољима Доње Градине  у Козарској Дубици. Умјесто одговора на ова суштинска питања, из Београда нам се данас нуди само нова фасада. Поводом позива Миодрага Линте да Србија оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ са сједиштем у Београду, дужни смо да јавност подсјетимо на неколико кључних чињеница које аутор, намјерно или из необавјештености, прећуткује. Док се у маниру дневнополитичког маркетинга залаже за „негавање културе сјећања“, поставља се питање: коју културу и на којој адреси ми заправо његујемо? Колико је Линтин приједлог површан и далеко од озбиљне анализе, најбоље говори сама формулација територија коју аутор користи. Набрајајући „данашњу Хрватску, БиХ и Срем“, аутор показује основно непознавање или потпуну брзоплетост у дефинисању простора страдања. Ако говоримо о данашњим државама, Срем је Србија. Ако говоримо о НДХ, контекст је потпуно другачији. Овај терминолошки галиматијас само потврђује да је ријеч о политичком памфлету, а не о заветном документу који би требало да темељи нашу културу сјећања.

Географски апсурд: Центар без костију

Погледајмо мапу страдања и мапу институција. Највеће српско стратиште, Доња Градина, налази се на десној обали Саве, у Републици Српској. Тамо су гробови, тамо је земља натопљена крвљу. Бањалука је административни и емотивни центар народа који је биолошки готово истребљен у НДХ. С друге стране, имамо Београд који је географски потпуно измештен из овог геноцидног оквира. Инсистирањем на Београду, Линта предлаже својеврсну „дипломатску тврђаву“. Скривена порука је јасна: истина је важна само ако се може користити у престоничким политичким трговинама.

Карта која леди крв: 54.009 уморене дјеце

Ако некоме још увијек није јасно зашто је овај приједлог дубоко погрешан, нека погледа карту „Стратишта српске уморене дјеце у НДХ“ (аутора Б. Грбића и М. Шормаза). Овај документ, који биљежи именом и презименом 54.009 дјечака и дјевојчица уморених на 3.358 стратишта, јасно показује гдје је срце геноцида. Док Београд на овој мапи остаје на самој периферији страдања, Поткозарје, Банија и остала стратишта су прекривени бројкама које леде крв у жилама.

Важно је нагласити: до идентичног резултата бисмо дошли и када бисмо правили табеле на основу капиталних дјела Драгоја Лукића – књига „Били су само дјеца“ или „Редни број смрти“ (коју је радио у коауторству са Драганом Кесаром). Лукићев рад, баш као и ова карта, неми је деманти сваке географске и политичке манипулације.

Србија, територијално, готово да нема „геноцидну географију“ дечијег страдања у НДХ. У поменутој табели се за Србију наводи број од 203 уморене дјеце на 96 стратишта. То је статистички занемарљиво у односу на укупну цифру од 54.009. Како онда неко може да предложи Београд за „административни центар“, када свака страница Лукићевих књига и свака тачка на овој мапи вриште да је истина у Градини, Драксенићу и јамама Херцеговине, Велебита , свим путевима и стазама Лике, кордуна и Краине…? Ова истина није прављена у београдским кабинетима, већ на терену, тамо гдје кости и данас опомињу.

Географски апсурд: Центар без костију

Највеће српско стратиште, Доња Градина, налази се на десној обали Саве, у Републици Српској. Инсистирањем на Београду, који је потпуно измештен из овог геноцидног оквира, Линта предлаже својеврсну „дипломатску тврђаву“. Скривена порука је јасна: истина је важна само ако се може користити у престоничким политичким трговинама. Тиме се Србима „преко Дрине“ поручује да су само објекти историје, док ће „власници“ те историје сједети у канцеларијама на ушћу Саве у Дунав. Измештањем сјећања у Београд, ми заправо амнестирамо Хрватску обавезе да се суочи са духом НДХ на сопственој територији (територији некадашње НДХ!!!).

Музеј жртава геноцида: Институција која лута

Линта потпуно игнорише чињеницу да у Београду већ деценијама постоји Музеј жртава геноцида (МЖГ). Проблем тог музеја је управо његово „лутање“ – и физичко и методолошко. Основан је у Крагујевцу, мјесту нацистичке немачке одмазде, а не усташког геноцида. Та почетна грешка у корацима поставила је темељ за касније методолошко лутање. Данас МЖГ у Београду често шаље упитне и, благо речено, чудне поруке. Док потомци из Поткозарја и Баније чувају завјет, београдски центар се неретко бави „хладном“ статистиком и „финим подешавањем бројева“ по вољи тренутне политике, губећи из вида суштину злочина. Ако постојећи Музеј већ деценијама не успева да одговори задатку, зашто би рјешење било оснивање још једне институције под истим патронатом у истом том Београду?

Бјежање од одговорности

Зашто аутор не предлаже јачање Доње Градине или Бањалуке као примарних истраживачких центара? Зато што је лакше сјећи врпце у Београду него водити тешку борбу за очување истине на самом терену, тамо гдје кости и даље израњају из земље. Србима са ове стране Дрине није потребан нови политички споменик у Београду да би их подсјећао на њихову трагедију. Потребна нам је одговорна политика која ће престати да централизује бол. Предлог Миодрага Линте је само доказ да је за неке политичаре геноцид само тема за саопштење, а Београд једина позорница, док Доња Градина остаје у сенци, тиха и прећутана и бучна позорница…Нека карта „Стратишта српске уморене деце“ коначно постане централни експонат у Доњој Градини, а не предмет упитних статистичких анализа у Београду.

Вратите истину кући

Недопустиво је да овакви и сви други   документ скупља прашину у Београду, док се на самој граници са стратиштем води борба за сваки педаљ истине.Сви бисмо ми требали знати: не лијечи се институционални пораз зидањем нових „кула”, већ храброшћу да се постојећим ресурсима удахне смисао — овдје, на ушћу Уне у Саву у Доњој Градини , а не на Ушћу у Београду.

НАЈНОВИЈЕ ИЗ РУБРИКЕ

„МОЈА ГЛАВА, МОЈА БРИГА“ У Бањалуци обиљежен Свјетски дан мултипле склерозе

ПОД слоганом "Моја глава, моја брига" у Бањалуци је обиљежен Свјетски дан мултипле склерозе, с посебним акцентом на значај очувања менталног здравља пацијената.

ЈЕЗИВ ЗЛОЧИН У БЕЧЕЈУ: Малољетник убио оца, па позвао полицију

МАЛОЉЕТНИК се сумњичи да је синоћ,  у породичној кући, усмртио оца (54).

БИО АМБАСАДОР У СРБИЈИ И РУСИЈИ: Италијан Ланди је званично кандидат за високог представника у БиХ

ИТАЛИЈАНСКИ дипломата Антонио Занарди Ланди и службено је кандидат за високог представника у БиХ, потврђено је портал Политички.ба из више дипломатских извора.

УПРКОС ПРОТИВЉЕЊУ АРНАУТОВИЋА: ЦИК након драме овјерио кандидатуру СНСД-а на предстојећим изборима

УПРКОС противљењу Суада Арнаутовића, члана Централне изборне комисије БиХ (ЦИК), ова институција овјерила је кандидатуру СНСД-а за учешће на општим изборима, а коју је потписао Милорад Додик, предсједник СНСД-а.

„ОКРШАЈ“ МИНИЋА И СТАНИЋА: Да ли су припадници МУП-а службеним возилима шверцовали кокаин?

САВО Минић, премијер Републике Српске, и Жељко Будимир, министар унутрашњих послова Републике Српске, позвали су Перицу Станића, бившег директора СИПА, да поднесе кривичне пријаве поводом навода да поједини припадници МУП-а службеним возилима и уз помоћ политике превозе веће количине кокаина.

ОДЛУКА ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА: Новац који су вјерници приложили Часном појасу Богородице иде Србима на Космету

САВ новац приложен током поклоњења вјерника Часном појасу Пресвете Богородице у Београду, биће употријебљен за помоћ српским породицама на Косову и Метохији и у друге човјекољубиве сврхе, одлучио је Његова светост патријарх српски Порфирије.

ЂАЈИЋ ПРОМИЈЕНИО ПЛОЧУ: „Српској је потребна промјена система“

ЕКОНОМСКИ систем Републике Српске је скоро уништен и могао би тотално да се уруши. У Српској све одлуке доноси један центар моћи, док се други ништа не питају, оцијенио је предсједник странке „Воља народа Српске др Владо Ђајић“ у емисији „МАТ“ БН телевизије.

СТИГЛО ПИСМО ИЗ ХАГА: Младић писао свом саборцу Бориславу Ђурђевићу

НАКОН великог интересовања које је у најширој јавности изазвала књига „Свједок времена - Од Словеније до Главног штаба ВРС“, аутора ратног члана Главног штаба ВРС Борислава Ђурђевића, објављене у издању Организације старјешина ВРС из Бањалуке, огласио се и сам некадашњи командант Главног штаба генерал Ратко Младић, чије име се често помиње у књизи.

РАСПИСАН КОНКУРС ЗА УПИС У СРЕДЊЕ ШКОЛЕ: Планирано 9.840 мјеста

МИНИСТАРСТВО просвјете и културе Републике Српске објавило је данас конкурс за упис ученика у први разред средњих школа у школској 2026/27. години, а планиран је упис 9.840 ученика у 13 струка и 77 занимања.

„СРБИЈА ОДЕ У НЕБЕСА У ОДНОСУ НА ЗЕМЉЕ РЕГИОНА“ Историјски значај Вучићеве посјете Кини (ФОТО)

ИСТОРИЈСКА посјета предсједника Србије, Александра Вучића Кини, осим што је главна тема како домаћих тако и страних медија, за Србију је од непроцјењивог значаја. Вучић је у Кини боравио на позив кинеског предсједника Си Ђинпинга, а оно што се посебно треба истаћи је разговор са представницима чак 29 компанија, те довођење вредних инвестиција у нашу земљу. Посебну пажњу јавности привукли су роботи и вест да ускоро стижу у Србију!