ОЖИВЈЕЛА МИЛИЦУ БАБИЋ АНДРИЋ У СЕРИЈИ „НОБЕЛОВАЦ“: Селма Алиспахић, првакиња глумишта, за „Новости“ – „У срцима других моји су животи“
Публика се Селминог лика и дјела сјећа из домаћих серија (Знам како дишеш) и филмова, затим из популарних представа „Ај Кармела“, „Хасанагиница“, Чежња и смрт Силвије Плат“ , „Гидионов чвор“ а у периоду од 1992. до 1997. сарађивала је са Краљевским националним театром из Лондона.
У серији „Нобеловац“ коју ће публика гледати на јесен на РТС дијелила је кадар са колегом Станићем који је двије деценије радио на припреми сценарија о Иви Андрићу. Серија почиње у тренутку преломне 1961. године, када Иво Андрић добија Нобелову награду, обухвата и период током Другог свјетског рата када су настајали романи „Травничка хроника“, „На Дрини ћуприја“ и „Госпођица“. Осим дешавањима у послијератном Београду, посебна пажња посвећена је 1958. када се Иво, након 20 година чекања, оженио Милицом Бабић, костимографкињом Народног позоришта у Београду.
Шта је Селма Алипспахић дала Миличином лику, како је текао рад на представи о вршњачком насиљу и које успомене чува, открива позната глумица у разговору за „Вечерње новости“.
Сарађивали сте са Тихомиром Станићем на серији “Нобеловац” гдје сте оживјели лик Милице Бабић Андрић, супруге нашег Нобеловца. Како је било играти Миличин лик и какав је осјећај посјетити спомен кућу у Шамцу током фестивала „Милица“ чији сте били почасни гост?
Велика је част играти Милицу Бабић Андрић, била сам врло узбуђена када ми је Тихомир Станић понудио ову улогу и указао ми огромно повјерење које сам чини ми се, према првим реакцијама људи који су гледали снимљени материјал, и оправдала. Прича о Милици је велика прича која је остала у сјени њеног живота са супругом, уз то и Нобеловцем Ивом Андрићем. Њен избор да остане у сјени је сигурно допринијео томе да смо Андрића у историји литературе на овим просторима добили у пуном сјају. Нисам могла а да не осјећам неку врсту дивљења према тој самозатајној жени која је кренула из родног Шамца у свијет да учи комстимографију и у својој каријери опремила преко 300 драмских, балетних и оперних представа. Оно што ме је посебно везало за Милицу је то осјећање храбрости да се опстане у врло тешким историјским тренуцима, све одлуке доносила је најбоље што је могла, тако да нисам нити у једном тренутку осјећала потребу да моралишем или судим, само сам осјећала потребу да својом глумачком игром подржим тај фасцинантни живот.
Спомен кућа Милице Бабић Андрић је велико дјело неколицине ентузијаста предвођеним храбром женом Миланком Благојевић која је препознала живот Милице Бабић Андрић као живот који не смије бити заборављен. Искрено се надам да ће људи из власти препознати колико је значајно то што постоји у Шамцу, спомен кућа као и фестивал “Милица”, и да ће и даље подржати настојања да се чува успомена на једну од најзначајнијих личности у културој историји ове земље и ових простора.
Публика у Бањалуци је недавно гледала Вашу представу “Гидионов чвор” која нас директно суочава са најактуелнијим проблемом вршњачког насиља, одрастања, утицаја породице и образовних институција. Ви сте задужени и за режију и за глуму, поред колегинице Хелене Вуковић с којом дијелите сцену. Зашто сте се одлучили за рад на једној овако комплексној представи која је рефлектовала реалне догађаје?
Дуго се већ бавим проблемом вршњачког насиља, а текст америчке списатељице по којој је настао „Гидионов чвор“ се дотиче ове теме, али и тема слободе говора, одговорности наставника, улоге родитеља и уопште разумијевања младог човјека у тренутку који живимо. То су горуће теме које треба да нас се тичу поготово када су млади људи изложени свим врстама насиља. Мајка сам двоје дјеце и нисам могла пропустити прилику да умјетношћу проговорим и о овим темама, театар мора проговарати из стварности и за стварност са циљем да ту стварност оплемени, поправи ако треба, погледа другим очима, укаже на грешке, пробуди емпатију и подсјети нас на људскост у нама коју ни по коју цијену не смијемо изгубити…
Ми смо почели радити представу 5. априла 2023. и не слутећи да ће се мјесец дана касније током маја десити догађај који је назамислив чак ни у најцрњој машти. Била сам потресена, уплашена, у невјерици, као мајка сам се питала у каквом то свијету живимо и како је уопште могуће да се нешто тако деси. Мислим да смо сви морали изнова размислити о томе шта као појединци можемо и морамо учинити да се такви догађаји никада више не понове. Када смо одиграли премијеру и првих неколико реприза схватила сам да је ова представа пријеко потребна, да долази као нека врста љековитог процеса који је овом друштву потребан.
Јесу ли данашња времена испуњена технолошким достигнућима и разним кризама идентитета донекле и “Гидионов чвор” притиска за младе? Да ли је, како кажете у једној реплици, дјетињство заправо убрзан процеса губљења невиности? Зашто имамо све више “мртве дјеце”?
Ми генерално имамо утисак да разумијемо језик младих јер смо и ми некад били млади па мислимо да говоримо из властитог искуства, а заборављамо да је сваки млади човјек индивидуа за себе и да се сваком младом човјеку мора приступати појединачно, пажљиво, са осјећањем за потребе, снове, наде, мишљења управо тог младог човјека.
Слушамо нашу дјецу, али да ли их заиста чујемо? Гледамо нашу дјецу, али да ли их истински видимо? Живот нас меље, људи су оптерећени материјалним, позицијама, статусима и симболима, а врло често заборављају оно што је највриједније емотивног и сваког другог улагања, а то су наша дјеца. Заборављамо да је највећи луксуз данас вријеме и ако не одвојимо вријеме за своје дијете онда када треба можемо се наћи у позицији да времена више неће бити. Свима нам је потребан ресет на истинске вриједности породице, етике, морала, разумијевања и емпатије.
Колико је Вама важно да умјетност буде ангажирана и видите ли себе као борца за људска права?
Умјетност би требала и морала указивати на друштвене аномалије, она мора бити огледало друштва, не можемо је сводити на фукцију пуке забаве која је валидна и потребна, али не може бити једина функција. И при томе нисам неко ко вјерује у мијењање свијета умјетношћу, али јесам неко ко чврсто вјерује у мијењање индивидуалних свјетова. Нисам неко ко размишља колективно, мислим да све прице почињу и завршавају индивидуално. Ништа добро и лосе не можемо сводити на колективно. Свако добро дјело је индивидуално добро дјело, као што је и свако зло ипак индивидуална одлука да се учини зло.
Не сматрам се борцем за људска права јер сада се свако проглашава или етикетира борцем за људска права. Ја сам само индивидуа која се нада да има довољно памети и осјећања да одвоји добро од лошег и да својим индивидуалним гестама учиним колико могу, у тренутку који ми је поклоњен на овом свијету да тај свијет прољепшам и својим присуством и радом оплеменим.
Сарађивали сте са Зораном Прединим (Лачни Франц) који је радио музику за Ваше представе, а радите и са младим оперским пјевачима. Колико музика има утицаја на Ваш рад и креативност?
Била је велика част сарађивати са Зораном Предином. Увјерила сам се још једном да су истински умјетници увијек једоставни људи који су свјесни своје улоге у друштву, а Зоран Предин је долазио и у Сарајево на прву репризу представе „Гидионов чвор“, и његово лице након представе нам је све рекло. Сви смо заједно били поносни на то што смо направили. Радећи са младим оперским пјевачима увјеравам се да је музика нешто што је дијелом нашег бића, она дотиче оно подсвјесно, уосталом откуцаји нашег срца су ритмички организовани и уколико смо довољно отворени музику можемо наћи свуда око нас. Природа је пуна музике, музика је универзални језик који нас може повезати у сваком тренутку без обзира на географске ширине и дужине. Музика је дио мог свакодневног живота и трудим се да у сваки дан свог живота додам мало музике.
Рекли сте да вас је период живота у Лондону за вас као младу глумицу био препун ослобађања од страхова. Колико су човјеку важна суочавања са самим собом и тешке ситуације?
Мој живот и рад у Лондону сматрам врло важним, ако не и најважнијим за мој лични развој, ту сам провјерила свој таленат у свијету у којем нисам имала никога, на страном језику, успјела сам заиграти два пута на сцени Краљевског националног театра, Цомплиците театра, Yоунг Виц театра, играла сам такође на ББЦ радију, снимила филм за Цханнел 4 у којем сам играла са великим Јамес Фоxом и поносна сам на сваки свој корак који сам тамо направила. Младим људима стално говорим да је важно да један период свог живота проведу вани, то човјека пореда, суочи са самим собом, са својим слабостима и што је још важније открије снагу коју има. Мене је то искуство невјероватно оснажило, ослободило страха и показало ми да сам у стању опстати достојанствено чак и онда када се чини да је све против мене. Важно је отићи и видјети да је свијет лијеп и велик и да нико нема право да вам сужава видике и тражи од вас да свој живот потрошите за нечије туђе интересе, слобода је ваше право, физичка и духовна слобода.
Добитница сте многих награда, између осталог као најбоља европска глумица, затим за “Анђео Уништења” као једну од најзачајнијих драма о страдању Јевреја. Колико Вам све то значи и да ли су награде отвориле нека врата и сарадње?
Награде третирам као тренутне радости. Дивно је добити награду јер у том тренутку неко је препознао и издвојио ваш рад као нешто на шта треба можда обратити више пажње. Добила сам дивне награде у животу, али сам их схватила као прилику да их прославим са драгим људима и сутра опет испочетка кренем даље. Не живи се на наградама и од награда, живи се од тренутака и за тренутке. Вољела сам наградама да обрадујем родитеље, сада се мојим наградама радују и моја дјеца јер им мама за тренутак буде баш цоол, обрадују се моји истински пријатељи, обрадују се људи из публике који ме прате и воле гледати, и то је више него довољно.
Пола свог живота сте играли у представи “Ај Кармела”, а потрудили сте се да добије и своју изложбу у Хисторијском музеју. Каква Вас сјећања и емоције вежу за ту представу? Колико данас значи антифашистичка борба? Јесмо ли још увијек “против угњетача и њихових помагача”?
„Ај Кармела“ коју сам 21 годину играла са својим драгим колегом, покојним Драганом Јовичићем, одавно је престала бити само представа, постала је културни феномен. Сама чињеница да смо је одиграли у 25 градова БиХ, да смо имали преко осамдесет играња изван Сарајева, дакле у регији и Европи довољно је да будемо поносни. Драго ми је што су људи из Хисторијског музеја препознали важност да се сачува успомена на ову представу која говори о снази умјетности у тешким временима и о моћи индивидуалне гесте у борби између добра и зла.
И често цитирам колегу Драгана који је говорио како смо ми “сретни људи и сретни умјетници да смо у животу имали овако нешто као што је представа Ај Кармела.” Нажалост, играјући ову представу схватили смо да је она стално актуелна јер живимо присутво латентних фашизама, борба против фашизма није завршена, она је свакодневна, она се огледа у свакодневним покушајима политике и политиканства да нам угрозе наше личне слободе, наше право на различитост, право на слободу говора и мишљења, право да дишемо и стварамо, атак је свакодневни, као што је и борба свакодневна и она, нажалост, никада не престаје.
У једној сте емисији поручили “Говорите ми људи све за живота”. Глумци се отварају на сцени, а колико је важно данас да као људи отварамо срца једни другима?
Да, рекла сам то јер сам кроз дугогодишњи рад у театру присутвовала многим одласцима значајних умјетника и опроштајним говорима пуним хвале, сентимента, лијепих ријечи које је требало рећи за живота. Умјетници су врло често дјеца којима треба подстрек, вјетар у леђа, вјера у њих. Бесмислено је људима говорити да су добри кад их више нема, сматрам да што нас је више добрих у овом послу и што смо више спремни то да кажемо, и овај свијет ће бити много љепше мјесто за живљење и стварање. Свакога његове улоге чекају и свако ће одиграти оно што му је намијењено. Признајем да сам понекад непријатно изненађена да у умјетности која се примарно бави људским емоцијама имамо толико људи који те емоције у животу не препознају. Ако умјетника истински не занима живот и људско биће са свим врлинама и манама, онда је тај несретник залутао у умјетност. Настојим живјети и радити тако да волим живот и волим људе, да ме фасцинира људска природа, да немам предрасуда и да не осуђујем него да разумијем, да сваку емоцију истински осјетим јер мислим да је тако једино вриједно живјети.
Шта је за вас срећа и шта вам највише храни душу?
Тренуци. Љепота. Доброта. Људскост. Дјеца. Пријатељи. Добра књига, лијепа ријеч, добра музика, слика која ме инспирисе, мирис цвијећа, природа, боје… Мој отац, књижевник и драматург Нијаз Алиспахић који је преминуо 2. јануара ове године оставио ми је у аманет свој стих: “ Све што сам имао дао сам љепоти, у срцима других моји су животи.”
На којим пројектима тренутно радите и какви су даљи планови?
Тренутно припремам представу у САРТР театру према тексту наше драматуршкиње Нејре Бабић “Још увијек смо живи”, у режији Гианлуце Иумиента. Представа “Гидионов чвор” наставља свој пут по градовима БиХ, али и шире, имамо већ позиве на неколико фестивала у регији. Такође, радим представу у Хрватској према награђиваном тексту Давора Шпишића “Жена химна” у режији Роберта Рапоње и корподукцији Театра Форт Форно и Истарског народног казалишта из Пуле, премијера је у јуну ове године у Пули. На јесен би требало кренути приказивање серије “Нобеловац” на Радио телевизији Србије. На јесен радим у Камерном театру представу “Стећак ланд” у којој ћемо употријебити ВР технологију. Предајем на два факултета, држим радионице, завршавам своју другу књигу, чувам добре људе, грлим своју дјецу и настојим се бавити љепотом у сваком погледу.
НАЈНОВИЈЕ ИЗ РУБРИКЕ
ДЕНВЕР = ЧУДО: Како је тајна вечера Нагетса на коју није позван само Јокићев омиљни саиграч спасила сезону Николи и НБА шампионима
ДЕНВЕР И НИКОЛА ЈОКИЋ су били понижени у прве две утакмице са Минесотом. И то понижени пред сопственим навијачима, у мечевима на "миљу надморске висине", у хали која представља најтеже НБА гостовање, али у којој су Тимбервулфси разнели Нагетсе.
УСКОРО ЂУРЂЕВДАНСКИ ФЕСТИВАЛ: Један од највећих извођачко – ауторских фестивала у Европи
ДЕВЕДЕСЕТ троје малишана из Кине, Летоније, Русије, Бугарске, Словеније, Хрватске, Србије, Црне Горе, Сјеверне Македоније, Републике Српске и Босне и Херцеговине, односно из 16 градова Европе и Азије стигло је у Бањалуку на јубиларни, 30. Ђурђевдански фестивал дјечије пјесме.
ОПШТИНА У СРПСКОЈ ИМА НАЈЗДРАВИЈИ ВАЗДУХ У ЕВРОПИ: Планирају да искористе свој ресур на најбољи могући начин
ОПШТИНА Власеница, која има најздравији ваздух, не само у Српској, него и у Европи, ће тај ресурс искористити у свим пројектима и учиниће све да у наредних неколико година превентивно дјелује и да има здраву средину, изјавио је данас начелник Власенице Мирослав Краљевић.
ВИЈЕЋЕ НАРОДА: Сутра о Изборном закону Српске
ВИЈЕЋЕ народа Републике Српске сутра ће разматрати Закон о референдуму и грађанској иницијативи и Изборни закон Републике Српске на које су покренути поступци заштите виталног националног интереса бошњачког народа.
„НЕЋЕМО ДАТИ ДА НАМ УЗМУ ЧАСТ, РЕПУБЛИКУ СРПСКУ И РЕПУБЛИКУ СРБИЈУ“: Вучић поручио да наставља борбу против увођења резолуције о Сребреници
ПРЕДСЈЕДНИК Србије Александар Вучић поручио је данас да ће се Србија борити против усвајања резолуције о Срeбреници у Генералној скупштини УН снажније и јаче него што је колективни Запад очекивао, те најавио да ће од недјеље до четвртка поново боравити у Њујорку гдје ће се борити за истину.
„БЕЋИРОВИЋ ЈЕ ЛАЖИМА НАДМАШИО САМ СЕБЕ“: Додик осудио реторику бошњачког члана Предсједништва БиХ
ПРЕДСЈЕДНИК Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је Денис Бећировић лажима надмашио сам себе данас пред Савјетом безбједности УН, а најприје тврдећи да говори у име БиХ, што је лаж.
„ХОДОЧАСНИЦИМА, У ЗНАК ЗАХВАЛНОСТИ ЗА СВАКИ КОРАК“: Сокочанка Бојана Марковић написала посебну пјесму (ФОТО/ВИДЕО)
ПЈЕСНИКИЊА И НОВИНАРКА из Сокоца, Бојана Марковић, посветила је посебну пјесму својим суграђанима ходочасницима који су на дан Светог Василија Острошком отишли посјетити највећу светињу - манастир Острог, а иза себе има бројне пјесничке награде и збирку поезије "Ишчашено перо".
ОВДЈЕ ЈЕ УМРЛА СВЕТЛАНА ДРАГИЈЕВИЋ: Мајка осумњиченог за убиство двогодишње Данке Илић била заборављена од свих
СВЕТЛАНА Драгијевић, мајка осумњиченог за убиство двогодишње Данке Илић Дејана Драгијевића, изненада је преминула данас у Злоту код Бора.
„ПОЗИВАМ БОШЊАКЕ ДА НАПУСТЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ“: Додик поручио да је мир на Балкану кључан за стабилност цијеле Европе
ПРЕДСЈЕДНИК Републике Српске Милорад Додик рекао је да Српска подржава став Мађарске да одлуке ЕУ треба да допринесу стварном смиривању ситуације на Балкану, умјесто да повећавају тензије, као и мишљење мађарског министра спољних послова и трговине Петера Сијарта да је међународна заједница требала да заврши активности у БиХ и да би требало да престане са пријетњама, санкцијама и мијешањем у унутрашње послове земље.
ШМИТ ОПЕТ ПРОВОЦИРА: Оптужује власти у Српској да крше Дејтон
КРИСТИЈАН ШМИТ позвао је власти на свим нивоима у БиХ да искористе тренутак да се БиХ интегрише у европску породицу, након што је ЕУ одлучила да отвори приступне преговоре.
Коментари (0)
22:00 ЦЕЦА ЗАПЈЕВАЛА ХИТ БАЈЕ МАЛОГ КНИНЏЕ: Погледајте снимак луде журке у вили Ражнатовића (ВИДЕО)
АТМОСФЕРА на прослави поводом рођења Богданиног и Вељковог сина, у вили Ражнатовића, достигла је врхунац када је Цеца запјевала хит Баје Малог Книнџе "Морем плови једна мала барка".
01:08 ШВАЈЦАРСКА ПОБЈЕДНИК ЕВРОВИЗИЈЕ 2024: Послушајте побједничку нумеру (ВИДЕО)
ПОСЛИЈЕ гласања жирија и публике, саопштено је да је представник Швајцарске однио побједу на овогодишњој "Евровизији".
Временска прогноза
Sarajevo
Banja Luka
Mostar
Tuzla
Bihać
Bijeljina
Курсна листа
1 ОТИШЛИ ОД НЕШИЋА: Комплетан одбор ДНС у Лакташима прешао у Стевандићеву странку
СВИ чланови градског одбора ДНС у Лакташима одлучили су да напусте ову странку и постану чланови Уједињене Српске.
0 У ЧАСТ СТРАДАЛИМ СРПСКИМ ВОЈНИЦИМА: Ходочасници из Пала иду пјешке до Крфа
У част страдалих Срба и сјећања на Први свјетски рат, тројица ходочасника из Пала - Игор Вукашиновић, Новица Пејић и Остоја Медић кренуће сутра на пут дуг 1.200 километара, до грчког острва Крф, како би се код спомен костурнице и маузолеја на острву Видо помолили за душе палих бораца.