ZNAĆE SRBI KO SU IM „VIŠI PRIJATELJI“: Vučelić o uplivu na Balkan SAD i Rusije, pritiscima na Srbiju i Srpsku, lobiranju za lažnu državu Kosovo…

Foto: Novosti

Naslov je bio parafraza poznatih Njegoševih stihova o tome kako su nam naši neprijatelji „u glavu pamet ućerivali“ i „pretrzali uže“. Neki moji prijatelji, a još više oni koji to nisu, ali su zato veoma uticajni, prigovarali su mi i zamerali zašto nisam pisao i o ruskom užetu. Nisam pisao prvenstveno zato što nikada nisam voleo uspostavljanje nasilnih balansa i simetrija, pa ni primenu te geometrijske pameti na istoriju i društveni život.

Ali, suštinski, nisam pisao i zato što takvog „ruskog užeta“ nalik američkom, u poslednjih sedamdeset pet godina, u našoj zvaničnoj politici, pa ni na Balkanu, i nije bilo niti smo za njega bili zainteresovani, pa se za njega nismo mogli ni držati niti se niz njega spuštati.

Tačnije, od 1948. godine, kada je Broz rekao „ne“ Staljinu i SSSR. Jeste da smo od 1941. u Drugom svetskom ratu sa Rusima do tada bili na zajedničkoj antifašističkoj pobedničkoj i boljoj strani sveta i stvorili teritorijalno najveću Jugoslaviju do tada. Godine 1944, posle iskrcavanja u Normandiji, u oslobađanje Evrope su se aktivno uključile i američke trupe. Ali da se sada ne vraćamo toliko u prošlost. Od tada pa sve do danas, na ruski faktor i na „rusko uže“ se nismo neposredno oslanjali, ni peli ni spuštali. Naprotiv.

Otvoreno smo osuđivali Ruse 1956. godine zbog gušenja „ustanka“ u Mađarskoj, 1968. godine zbog vojne intervencije u Češkoj itd. Devedesetih se nismo ni mogli na ruskoj strani na bilo šta osloniti jer se sami Rusi, kao ni mnogobrojni narodi koji s njima žive, ni na sebe same nisu mogli nasloniti.

Žuta dosovska Srbija posle 2000. godine bila je suštinski antiruska jer je i ideološki, politički i faktički bila iz zajedničkog šinjela reformatora koji su svoje tranzicione i neoliberalne alate primenjivali i na Srbiju i na Rusiju. (Kako će, jednom prilikom, s pravom reći Emir Kusturica: „Mi smo bili trejler za snimanje filma o Rusiji“.) Tačnije, na pljačku i uništavanje pomenutih zemalja, i ne samo njih. Naši ondašnji vlastodršci bili su proruski tačno onoliko koliko su bili antisrpski. Ali vratićemo se na to „rusko uže“ nešto kasnije.

Na američko uže uhvatili smo se odmah posle 1948. Tu su tajne posete generala Vilsona Beogradu, januara 1951, Milovana Đilasa Londonu, februara 1951, generala Koče Popovića Parizu, maja 1951, kao i tajna vojna konferencija američkih i britanskih vojnih izaslanika sa jugoslovenskim u Sloveniji, jula 1951. Nešto podrobnije se, pored druge već obimne i poznate literature i istraživanja o američkom užetu i nama, može pročitati u kapitalnom delu našeg velikog istoričara Milorada Ekmečića „Dugo kretanje između klanja i oranja“.

Sažeto, navodi dokumentovano Ekmečić, kako bi rekao general Hendi, „severoistok Italije, Jugoslavija i Grčka predstavljaju istu odbrambenu zonu, to jest jugoistočno krilo NATO. Jugoslovenski zadatak bi bio da brani centralni planinski masiv prema jadranskoj obali… Sve to bilo bi branjeno u slučaju vojnog napada Rusa i tada njihovih istočnoevropskih saveznika. Tada je Jugoslaviji odobrena vojna pomoć u tenkovima, avionima, francuska licenca za proizvodnju mlaznih aviona, milijarda američkih dolara za troškove od 1948. do 1955. i 6,6 milijardi francuskih franaka“. Amerikanci su nam dozvoljavali da izvozimo oružje širom sveta, ustupali nam takve ugovore i bilo je dosta privlačnih stvari na tom „užetu“.

Kada smo se pri kraju Titove Jugoslavije presabrali, ustanovili smo da smo Americi i Zapadu dužni nešto oko 25 milijardi dolara. Sve pridržavajući se za pomenuto uže koje je tada više ličilo na lijanu za Tarzana i Džejn nego na pravo uže. Vratili smo, naravno, mi Srbi, sav dug. A onaj za razvijanje nerazvijene južne srpske pokrajine Kosova i Metohije vraćamo još uvek. Taj savez je smatran „dodatkom NATO, kao jugoistočno krilo Evrope“.

Pojednostavljeno govoreći, bili smo oslonjeni na to uže sve do kraja osamdesetih i početka devedesetih godina minulog veka kada je tadašnji državni sekretar SAD Džejms Bejker izrazio američku podršku teritorijalnom integritetu i suverenitetu Jugoslavije i protivljenje jednostranom proglašenju otcepljenja tadašnjih republika. U Beogradu je boravio 21. juna 1991. od ujutru do uveče. Samo nekoliko dana nakon njegovog odlaska Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost i počelo je krvavo razbijanje Jugoslavije sve držeći se za američko uže. Tako su braneći jugoslovenske granice izginule desetine mladih regruta JNA iz Srbije. Zvanično rusko uže je tada, ako ga je i bilo, bilo utkano u ovo američko.

Dakle, najblaže rečeno, ne bi bilo pravično, a ni istinito, vezivati američko uže samo za agresiju na SR Jugoslaviju iz 1999. godine i ništa drugo. A toga drugoga je bilo tušta i tma.

I ne bi bilo potrebno da samo to, zarad obnove prijateljstva, zaboravimo i „okrenemo se napred“. Uzgred budi rečeno, toliko toga su naše vlasti posle 5. oktobra bile spremne ne samo da zaborave nego i da isključivo Srbe okrive za sve što ih je snašlo. I to zato što se još više nisu držali toga užeta.

Do Vučićevog vremena nijedna od naših tragedija nije imala pravo da bude ni pomenuta niti dostojno obeležena. Da o bitkama na Košarama i Paštriku i ne govorimo. A bili smo gotovo i spremni da zaboravimo na Jasenovac jer smo se toliko okretali napred ka našim mogućim prijateljima, a pre toga jugoslovenskom braći. Nije se pokazalo dobro. Naročito je loše prošao Aleksandar Vučić kada odajući počast nevinim žrtvama u Srebrenici umalo nije bio linčovan. Mi ne treba da zlopamtimo, ali bi bilo dobro kada bi bar neko sa te zapadne strane sveta i naročito preko okeana pokazao nameru ili bar dao neki vidljiv znak da menja svoju politiku i strategiju prema nama.

U februaru 1992. u Lisabonu je od strane sva tri naroda u BiH parafiran Kutiljerov mirovni plan. Dana 18. marta te 1992. godine sve tri strane su potpisale taj sporazum. Alija Izetbegović, Radovan Karadžić i Mate Boban. A 28. marta nakon sarajevskog sastanka sa američkim ambasadorom u Jugoslaviji Vorenom Cimermanom potpis povlači Alija Izetbegović. Cimerman je svoj izričito negativan stav o ovom mirovnom sporazumu ponovio i Karadžiću na sastanku u Beogradu. I bi šta bi. Bi rat.

Dvesta pedeset hiljada Srba, etničkim čišćenjem, bi proterano iz Srpske Krajine u oružanim operacijama „Oluje“ i „Bljeska“, koje su se odvijale pod neposrednim uplivom američkih vojnih i diplomatskih resursa. Setimo se samo one upečatljive slike tadašnjeg američkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta na hrvatskom tenku. Krajina je inače po mirovnom planu Sajrusa Vensa, bivšeg državnog sekretara SAD, bila međunarodno zaštićena zona pod upravom trupa Ujedinjenih nacija.

Bilo je u tim vremenima i Milana Panića, Londonske konferencije pod visokim pokroviteljstvom Lorensa Inglbergera, takođe američkog državnog sekretara. Tu su svakako i uvek bile značajne i od pogubnog uticaja američke i zapadne sankcije koje su Srbiji nanele ogromne materijalne i moralne štete. O američkim medijima, na čelu sa Si-En-Enom, koji su u Srbima videli samo zlikovce, ne treba pred čitaocima ni trošiti reči.

I dođe do Dejtonskoga mira i Pariske mirovne konferencije. I samo godinu i po dana posle toga, na obeležavanju pedesete godišnjice Maršalovog plana, Madlen Olbrajt, državna sekretarka SAD, otvoreno se i odmah založila za što hitniju „unitarizaciju BiH“, tačnije za muslimansku dominaciju u toj bivšoj jugoslovenskoj republici, baš kao da Dejtona nije ni bilo. Moralo se izvršiti zauzdavanje srpskog faktora te obavljati satanizacija Republike Srpske, kao jednog od dva konstitutivna entiteta ove države.

Pomnijim i upućenim istraživačima poznato je kako su izgledale antisrpske vojne instrukcije i komande generala Veslija Klarka američkim vojnicima u sastavu međunarodnih mirovnih snaga u BiH. I kako je general Klark izgledao kada ga je Milošević neposredno suočio sa ovim dokumentima.Tu postoji čvrsti kontinuitet koji je naročito vidljiv danas. Prema Denisu Bećiroviću, Bakir Izetbegović izgleda kao uzdržani političar, baš kao Hašim Tači u odnosu na Aljbina Kurtija.

Na američko čedo u vidu „nezavisnog Kosova“, agresije na Srbiju i SR Jugoslaviju i Haški tribunal izlišno je za ovu priliku bilo šta reći. Teroristička UČK je preko noći, američkom „maštovitom“ odlukom, proglašena za legalnu Oslobodilačku vojsku Kosova.

Navode se često, a pogotovo u krugovima beogradske intelektualne elite, različita opravdanja za vojnu agresiju na Jugoslaviju te je zato važno ponovo reći ono što sledi.

U knjizi visokih američkih diplomata Džona Norisa i Strouba Talbota, bivšeg zamenika državnog sekretara Amerike, koji je napisao predgovor tom izdanju, na nedvosmislen način se pojašnjava u čemu je bila srpska krivica za sve što se dešavalo devedesetih godina prošlog veka:“Natovski rat najbolje se objašnjava otporom Jugoslavije širim tendencijama političke i ekonomske reforme – a ne patnjama kosovskih Albanaca. Milošević je toliko dugo bio trn u peti transatlantske zajednice da su SAD smatrale da će on reagovati samo na vojni pritisak. Miloševićevi višestruki ispadi bili su u direktnoj suprotnosti sa vizijom „celovite i slobodne“ Evrope i dovodili su u pitanje samu vrednosnu suštinu daljeg postojanja NATO.“

Danas se pod američkom zaštitom odvija ne samo proces podrške lažnoj državi Kosovo nego se sve jasnije uočava i podrška stvaranju Velike Albanije. Nad Srbima na Kosovu se sprovodi žestoki teror, a na američke i zapadne crne liste stavljaju se Milorad Dodik i Aleksandar Vulin te niz srpskih funkcionera. Vrši se žestok gotovo sumanuti pritisak na Republiku Srpsku pa tako i na Srbiju.

Evo prilike da se vratimo „ruskom užetu“. Nećemo se zadržavati na tome da je i Rusija garant Dejtonskog sporazuma, da istrajno podržava Rezoluciju 1244. SB UN, da su Rusi stavili veto u SB UN na Britansku rezoluciju o genocidnosti srpskog naroda, niti na gasne aranžmane i gasovode itd. To se sve podrazumeva. Najteže su, inače, te podrazumevane ljubavi.

Pozabavićemo se ovom prilikom samo jednim omiljenim argumentom naših rusofoba i dokazom ruske sebičnosti i njihove redovne „izdaje“ kada su srpski interesi u pitanju.

Posebno su nas izdali 2003. godine kada su njihovi vojnici napustili NATO mirovne snage Ujedinjenih nacija na Kosovu.

Znači trebale je da ruske trupe ostanu na Kosovu u vreme kada je srpska vojska u Srbiji bila sistematski rasturana i uništavana i kada je njen komandni kadar masovno izručivan pred Haški tribunal. Pravi cilj je bio da srpske vojske i ne bude sem eventualno kao neke NATO opslužujuće jedinice. Nikome iz vlasti u Beogradu nije padalo ni na kraj pameti da traži primenu Rezolucije 1244. SB UN i pomene povratak 999 pripadnika srpske vojske i policije na Kosovo. Zvanična politika žutog Beograda je bila da je Kosovo demokratsko pitanje te je tako nezavisnost Kosova bilo nešto podrazumevano. Zvanični Beograd je sve što je mogao učinio da ruski vojni kontingent što pre ode sa Kosova jer je mogao biti pretnja za mirno predavanje Kosova Albancima.

I trebalo je po ovim velikim današnjim i ondašnjim brižnicima i mirovnjacima da ruske trupe ojačaju, da se poveća njihov broj i da zajedno sa Srbima koji žive na Kosovu, braneći ih, zarate protiv UČK i NATO da tako ponovo postanemo poprište ratnog sukoba. S tim što bi ostaci vojske Srbije, pod komandom onih koji su joj bili na čelu, možda udarili na ruske vojnike ili bi bili vojno neutralni. Rusija je kada je bila znatno spremnija dokazivala svoju moć i snagu na ratištima u Siriji i kasnije u Ukrajini. A mi smo svakako, zahvaljujući pominjanoj odluci, izbegli da postanemo bojno polje velikih razmera kako su oni, koji učestalo pominju „rusku izdaju“ i „rusko uže“ od pre dvadeset godina, to priželjkivali a sve kao vodeći brigu o srpskom narodu.

A bila bi to i velika šansa da se i moralno i istorijski obrukamo ratujući na strani NATO, te da definitivno prekinemo to „rusko uže“ za koje se dugo i ne hvatasmo, sve doskora ljuljuškajući se na onoj Tarzanovoj lijani koja se umalo ne pretvori u omču za vešanje.

Srbima kao suverenom i slobodarskom narodu za uspinjanje je pre svega neophodna sopstvena snaga, sloga i ujedinjavanje i nije im neophodno nekakvo uže. A ako već budemo primorani da se nekada, u velikoj opasnosti spuštamo, srpski narod zna i znaće da izabere pravo uže koje se neće „pretrgnuti“. I znaće ko su mu, kako reče Njegoš, „viši prijatelji“.

NAJNOVIJE IZ RUBRIKE

GLASOVI SE PONOVO BROJE NA 17 BIRAČKIH MJESTA: CIK donio odluku

CENTRALNA izborna komisija BiH /CIK/ donijela je naredbu o ponovnom ručnom brojanju glasačkih listića za nivo Skupštine Unsko-sanskog kantona.

UHAPŠEN DIREKTOR JOVINE GIMNAZIJE U NOVOM SADU: Terete za ga četiri krivična djela

OSNOVNO javno tužilaštvo u Bačkoj Palanci saopštilo je da je po nalogu javnog tužioca navedenog tužilaštva, uhapšen R.S. direktor gimnazije Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu.

MANJA GRČIĆ PODNIJELA OSTAVKU NA MJESTO DIREKTORA: Oglasio se RTS

MANJA Grčić podnijela je Upravnom odboru ostavku na mjesto generalnog direktora Radio-televizije Srbije, objavljeno je večeras na sajtu RTS-a.

STANIVUKOVIĆ NAJAVIO PROMJENE U RADU „ČISTOĆE“: Češći odvoz smeća i više kontejnera u Banjaluci

DAN nakon odluke o izboru „Čistoće“ i „MG Minda“ za četvorogodišnji posao vrijedan 25,2 miliona KM sa PDV-om, gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković najavio je češći odvoz smeća, više kontejnera i čišćenje ulica u dvije smjene i vikendom.

POTVRĐENO IZ ORUŽANIH SNAGA BiH: U kasarni u Travniku nedostaje 226.000 litara goriva

ZAMJENIK ministra odbrane u Savjetu ministara Aleksandar Goganović rekao je da je manjak od 226.000 litara dizel-goriva u vojnom skladištu "Stojkovići" kod Novog Travnika ozbiljan skandal u sistemu odbrane koji ne smije ostati bez institucionalnog odgovora.

DODIK ČESTITAO NETANIJAHUU: Republika Srpska stoji uz Izrael

PRIJATELJU, Benjamine Netanijahu, čestitam! Likud je i ovaj put osvojio najviše mandata i to je rezultat koji govori više od svake ankete, svake kampanje i svakog pritiska. Vodiš svoj narod kroz vrijeme kada su tjerali cijeli svijet da gleda u drugu stranu i Izraelci su ti ponovo ukazali povjerenje, rekao je predsjednik Milorad Dodik.

PRED KRAJ MANDATA: Karan pomilovao dvojicu osuđenika iz Banjaluke

DVOJICA muškaraca iz Banjaluke, pravosnažno osuđena zbog utaje poreza i ugrožavanja javnog saobraćaja, neće morati na izdržavanje zatvorskih kazni nakon što je predsjednik Republike Srpske Siniša Karan donio odluku o njihovom pomilovanju.

VUČIĆ: Nikada neću odustati od borbe protiv najgorih, a to su blokaderi (VIDEO)

LIDER opozicije Aleksandar Vučić obratio se video porukom na Instagramu i poručio da nikada neće odustati od borbe protiv najgorih, a to su blokaderi.

VLADA SRPSKE UPUTILA IZVJEŠTAJ SAVJETU BEZBJEDNOSTI UN-a: OHR grubo iskrivljuje stvarno stanje u BiH

SVE strane u BiH, kao i svi međunarodni akteri koji djeluju u regionu, moraju poštovati Dejtonski sporazum i raditi na ponovnom uspostavljanju funkcionalnih demokratskih procesa, punog suvereniteta i vladavine prava u BiH, navodi se u 36. izvještaju Vlade Republike Srpske upućenom Savjetu bezbjednosti UN.

STEVANDIĆ O PRIJETNJAMA KOJE SU STIGLE U NSRS: Republika Srpska mora biti budna

NENAD Stevandić, predsjednik Narodne skupštine Republike Srpske, izjavio je da Republika Srpska mora da bude budna, nakon prijeteće poruke sa pozivom na džihad koja je danas, 28. oktobra stigla u parlament.