МИЛОШ КОВИЋ: Хвала Сарајеву што ми је помогло да схватим колико волим Српску

ГЛАС: Српска је готово сатјерана у ћорсокак, због све отворенијих напада који подразумијевају њено институционално уништавање и огољавање. Како да се руководство Српске понаша у таквим наметнутим околностима које угрожавају њен даљи опстанак?

КОВИЋ: Српски народ не жели ништа од онога што припада неком другом. Република Српска и Србија, али и српски народ у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији само покушава бранити своје основно право на постојање, да не буде уништен, асимилован, протеран. Ради то како се не би поновиле неке ствари.

У овом тренутку, јасно је да се однос снага у свету мења. Тај процес се одиграва полако, али сигурно. Мислим да би требало да држимо своје позиције, да не попуштамо и чекамо да формирање новог светског поретка добије такве форме које би нам омогућиле да се коначно ослободимо свих ових вањских притисака који трају већ неколико деценија.

Замјена улога

ГЛАС: Како гледате на буђење деснице у Европи, која се показује као далеко либералнија и слободоумнија од садашње љевице?

КОВИЋ: Појмови левице и деснице изгубили су сваки смисао. Данас имамо парадоксалну ситуацију да левичари стају на страну силе и јачих, док десничари пружају отпор. Сведоци смо и да су левичари из Британије или Немачке најратоборнији. Десница показује опрезност и разумевање. Када кажем десница ту пре свега мислим на оне снаге које заговарају традиционалне и породичне вредности. И како време буде пролазило уверен сам да ће ови покрети само јачати.

У међувремену, треба да будемо опрезни, мудри и да избегавамо било какве облике конфронтације с већим од себе. У исто време, не треба пристајати ни на разне мркве, јер нам искуство говори да испуњавање налога води у самоуништење. Погледајмо само у каквој позицији се данас налази Северна Македонија. Ова земља је парадигма те послушности.

Политички Запад, односно земље НАТО-а не испуњавају дату реч. Како се не би нашли у тој позицији, понекад морамо показати зубе, чак и оним моћнијим да бисмо преживели. Наравно, када то радимо морамо рачунати на подршку неке друге силе, попут Русије или Кине. Време ове две земље тек долази. Зато је потребно да издржимо и истрајемо.

ГЛАС: Амерички предсједник недавно је продужио важење уредбе о ванредном стању на западном Балкану, јер наводно на овим просторима постоје снаге које представљају велику пријетњу по националну безбједност и спољну политику САД. Због чега су ови простори толики трн у оку Вашингтона?

КОВИЋ: Нажалост, Балкан је подручје на ком се врло често воде ратови, јер је ово простор на ком се преплићу интереси великих сила. И то је неко наше проклетство које нас прати још од 14. века и доласка Турака на ове просторе. Од тада, па до данас Балкан је велико бојно поље. То проклетство проистиче из његовог географског положаја, јер Балкан је једна врста стратешког моста између Европе и Азије па и Африке. То је случај и са Блиским истоком. И они имају сличну судбину.

Руски историчар Константин Никифоров једном приликом написао је да су Срби „мали народ са менталитетом суперсиле“. И такви народи, заветни, који не желе туђе господаре у својој кући врло често улазе у сукобе с великим. Како сам то већ поменуо, у таквим околностима Срби морају тражити помоћ на другој страни. Како је то сада врло често било на адреси Русије, Запад нас је почео доживљавати као малим Русима. Како амерички председник потиче из једног изразито русофобног миљеа, онда не треба да нас зачуде овакви његови потези.

ГЛАС: Колико нам је у данашње вријеме више него икада потребна вјера, духовност и саборност?

КОВИЋ: У времену када смо изложени огромним притисцима, да прихватимо вредности које нису традиционалне, као што је на пример разбијање породице морамо да се запитамо да ли постоји алтернатива том материјализму, хедонизму и нихилизму. Светосавље је једини културни модел и образац који је толико свеобухватан, виталан и трајан, а који нам омогућава да се одупремо свим тим негативним стварима. То у данашњим околностима подразумева повратак на фабричко подешавање.

Према мом мишљењу, треба се вратити традицијској култури и предању. Ономе што су били наши преци, јер је Светосавље сачувало Србе на овим просторима. Али та српска култура никако не би требало да буде инклузивна, ни екслузивна. Она треба да буде пријемчива и оним који су атеисти или других вера, јер српском предању припадају и Меша Селимовић, Мехмед-паша Соколовић, Авдо Карабеговић. Волео бих да наше вредности прихвате и римокатолици. Значи, наш културни образац никако не сме да буде једнодимензионалан.

ГЛАС: Али зашто потенцијално јак и стабилан српски фактор на просторима Балкана толико смета, рецимо, Нијемцима и Британцима?

КОВИЋ:  У етосу германских народа, а ту пре свега мислим на Немце и Британце, а у одређеном смислу и на Американце, продор на исток и асимилација Словена је приоритет. Велики крсташки походи на Балкан почели су још у 13 веку. Била је то борба против јеретика, богумила, који су били српског етничког порекла. То је био почетак страшних крвавих верских ратова против Срба. Они су трајали до 15. века и настављени су у 17. веку. Они трају све до данас. Све ово што се данас дешава можемо посматрати управо у светлу тих историјских догађаја, односно настојања Немаца и Британаца да прошире свој утицај што више на исток.

ГЛАС: Недавно сте истакли и да је Крајина парадигма, симбол и суштина историјске судбине цијелог српског народа. Можете ли појаснити?

КОВИЋ: Према мом мишљењу, Крајина је уистину парадигма целе српске историје. И таква тумачења сам нашао у делима Жарка Видовића. Ми смо народ граничар. Вековима се налазимо на простору који је граница светова. На крвавој међи великих царстава. То је онда временом створило код нас, код народа Крајине, један граничарски менталитет. Такође, не треба заборавити ни да смо ми најзападнији православни народ. Због тога се ови простори данас слободну могу назвати Крајином Евроазије, границом огромног простора који се простире од Приједора до Владивостока. Знају то и на западу. Због тога и толики притисци на Српску. Та чињеница њен положај чини је врло осетљивим и компликованим у садашњим околностима.

ГЛАС: Како гледате на све што се данас дешава на Косову и патње које проживљава тамошњи српски народ, али и лицемјерство западне политике у најгорем свјетлу?

КОВИЋ: Страдање којем је подвргнут српски народ на КиМ представља само наставак оног што је српски народ задесило још у 17. веку. Корени страдања – жеља Срба за слободом. Из тог разлога Срби су често улазили у сукобе са оним деловима свог народа који су примили туђинску веру или са суседима који су настојали да се крију испод кута великих сила.

У доба турске окупације они су користили свој тадашњи положај да би проширили своје границе на рачун Срба. Нешто слично се дешавало и у БиХ, али на другачији начин. Све то је имало форму и суштину геноцида над Србима. Онда је дошла Југославија коју су Албанци доживели као затвором, иако су након пада Ранковића од Тита добили све привилегије. Оне су биле такве да су опет биле на штету српских националних интереса.

Оно што је интересантно јесте то да су Албанци врло често мењали своје заштитнике и савезнике. То су некада били Совјети и Кинези, данас Американци, односно НАТО земље. У овом тренутку албански шовинисти користе управо њихову помоћ да од Србије отму Косово које је света српска земља. Али без обзира колико тренутно Срба има тамо, Косово је било и остаће српско. Они који покушавају да га отму мислим да су свесни тога. Мислим да и ми као народ постајемо све свеснији да евентуално напуштање Косова води ка даљем распарчавању српских простора. У том случају могли би да лицитирамо шта је следеће. Да ли би то била Република Српска или неки делови Србије.

Опсесивна тема

ГЛАС: Како гледате на све чешће покушаје да се највећи страдалници у Другом свјетском рату, а међу којима су Руси, али и Срби, прогласе фашистичким и геноцидним народом, а негативци антифашистима?

КОВИЋ: Интересантно, то је опсесивна тема у земљама чију је историју обележио почињен геноцид. Ту пре свега мислим на САД, Велику Британију, Немачку и Хрватску. Присетимо се само шта се све дешавало у Америци у некој не тако далекој прошлости. Тамо је почињен вероватно највећи геноцид у историји. Немачка је земља која се можда највише суочила са својом мрачном прошлошћу и денацификацијом. Хрватска је негативан пример. Римокатоличка црква никад није прошла кроз процес покајања због своје умешаности у геноциду над српским народом у НДХ.  Због тога данас видимо покушаје рехабилитације усташких злочина. Све ово је довело и до великих апсурда да неки данас пореде Сребреницу и Јасеновац.

ГЛАС: Очигледно је да на западу постоји једна прикривена србофобија, да ли је она и колико повезана само са русофобијом?

КОВИЋ: Најбоље је то објаснио академик Милорад Екмечић. Он је сматрао да србофобија има неколико извора. У англосаксонским земљама видљива је њена веза са русофобијом. Она се види и у Немачкој или рецимо Француској. Реч је о виђењу Срба као традиционалних руских савезника. То је и једна културна предрасуда, а ако је анализирамо видимо да је расистичка. Ипак, најстарији стереотип јесте онај верски о ком смо већ говорили. Све то се може подвести под расизам и дубоко укорењене расне предрасуде које владају на западу, а према остатку света. Реч је о предрасудама о различитим типовима беле расе па се тако на западу верује како су Германи супериорна раса. На тој лествици следећи су Латини, док су Словени на самом дну. Такво виђење Словена не потиче од Хитлера. Оно је много старије. Такав дискурс све више прераста у културни расизам, односно намеће се став да постоје супериорне и инфериорне културе – да постоје културе које би требало да управљају светом и оне које свему томе треба да се покоравају.

ГЛАС: Колико је наша судбина у данашњим околностима уистину везана за руску?

КОВИЋ: Притисак ком су Срби изложени у последњих неколико деценија последица је похода Запада на Русију. Ширење НАТО-а јесте део тог геополитичког процеса. Разбијање Југославије био је само увод у ово шта се данас дешава. Ово је био полигон за вежбање, али уверен сам да тај сценарио неће моћи проћи на случају Русије. Уколико Руси победе, у шта не сумњам, то ће имати благотворне последице по српски народ. Јачање Русије значи и јачање српских позиција у свету. И тако је било у неком претходном периоду. То је аксиом српске историје. Због тога српски народ инстиктивно осећа да се у Украјини води борба и око судбине српског народа.

ГЛАС: Да ли ће икада бити мира на овим просторима?

КОВИЋ: Сви би желели да живимо у миру. И то је природно. Али бојим се да ће увек бити неких ратова. Морамо да разумемо да је рат природно стање. То можемо видети и кроз историју. Илузија је да свет може да живи у сталном миру. Рат је друго лице мира и обрнуто. Има и једна поучна изрека: „Ако хоћеш мир, спремај се за рат“. И то је добра поука за српски народ у целини.

ГЛАС: Да ли је реално да дође до неке нове Јалте?

КОВИЋ: Велике силе увек на крају седну и преговарају. Морамо знати да су национални интереси Русије углавном, не увек, поклапали са српским. Ако се осврнемо мало на историју, онда је лако закључити која је то велика сила најчешће стајала на нашу страну. То је била Русија. И поред тога, сматрам да треба да будемо опрезни и мудри као је што су некад били Никола Пашић или Илија Гарашанин.