РАДОВАН КАРАЏИЋ ОТВОРЕНО: Ко је крив за крвави рат у Југославији?

Фото: Новости архива

* Није сасвим јасно да ли је морало доћи до рата, као и на коме лежи највећа одговорност за ту кризу. Да ли је тај рат био потребан локалним снагама, или је био пресудан интерес великих сила?

Данас већ можемо говорити да пресудан утицај на наша страдања имају „домаће снаге“, а да се страни фактор тиме користи колико год може. Најновији догађаји потврђују да је у корену наших зала – манипулисање идентитетима. Неслагање између Хрвата и Срба не потиче ни од Карађорђевића, ни од Милошевића, а старије је и од Анте Старчевића, кад су Хрвати мислили да их Срби спрјечавају да добију статус у Ка-унд-Ка какав је изборила Угарска.

Срби и Крајина нису били у Хрватској, већ директно у Аустроугарској, од које су добили статус и привилегије, и били дужни лојалност Царству. Кад Никола Тесла у животопису напише да је рођен у Аустроугарској, он је врло тачан и прецизан. Ни Ивану Мажуранићу бану, и великом пјеснику, није успјело да Српску Крајину укључи у хрватске територије.

Али и прије тога, сјеме је посијано на вјерској основи, католичким прозелитизмом, унијаћењем српског становништва и присвајањем огромног броја Срба католика, сада као Хрвата. Сјећамо се Матавуљевог Пилипенде. Дирљиво је видјети како се муслимани, католици и православци нашег поријекла у Скадру идентификују са Српством, и братски слажу.

Идентитет је самоникло стабло са дубоким и снажним коренима, и може се његовати, али не и насилно мијењати без последица. Право на идентитет, или неидентитет мора бити свето и неупитно. Недавно је један познати пјевач поставио отрежњујуће питање: „Могу ли да будем грађанин и ништа више?“ Врхунски статус још од старог Рима. Било каква интервенција у идентитет је насиље над природом ствари, и само је корак до насиља над људима.

„Игре са идентитетом“ заслужују посебан и опширан осврт, а за ове потребе треба рећи да конверзија никад не успева потпуно, и да се међу конвертитима рађају и његују ужасна непријатељства према матичном идентитету и ентитету. Црна Гора је на Берлинском конгресу била четвороструко увећана. Сусједни српски крајеви су се радо прикључили малој Црној Гори, јер је она била српскија и од саме Србије. „Коло“ у „Горском вијенцу“ пева о тој првотној Црној Гори: Што утече испод сабље турске/ што на праву вјеру не похули/ што се не хоће у ланце везати/ то се збјежа у ове планине/ да гинемо и крв проливамо/ да јуначки аманет чувамо/ дивно име и свету свободу/.“

Толико од Његоша, и толико од народа. Ко ће данас натерати Васојевиће, који су у ствари, као и цела Црна Гора, прибежиште Немањићке господе, да више нису Срби? Ко Куче,  Морачу, ко цео сјевер Црне Горе, Сињавину, Језера, Дробњаке, Пиву, Бањане, српску Зету, целу Стару Херцеговину, па Паштровиће и Бокеље – да приволи, или да присили да одсјеку своју више него хиљадугодишњу живу везу са цјелином Српства, коме су њихови преци дали златни допринос? Како „кућиће и оџаковиће“ навести да издају своје претке и пређу у скоројевиће, да не кажем „никоговиће“? И зашто? Коме је то потребно? Такав „искључиви“ (или-или) идентитет могућ је само у биљном и животињском свету, а у људском роду само међу расама. Тешко је замислити чистог бијелца као црнца, или чистог црнца као бијелца. Али у свему другом, за људе важи „инклузивни“, проширени идентитет. Сви знамо многе Србе из Америке, који су и одлични Срби и Американци. Живео сам поносан што сам и Србин и Црногорац, и нећу да се одрекнем ниједног од то двоје, као ни од Републике Српске. О психолошким понорима и драмама ренегата и конвертита, из којег израста право непријатељство, важно за нашу тему – други пут. Међутим, то је предуслов за мјешање страних сила, без којих не би било наших локалних ратова.

Познато је колико дуго трају напетости, па и непријатељства, најтрагичнија по Србе, а затим и по муслимане и Хрвате, као најближе рођаке, све од тренутка стварања заједничке државе 1918. Далматински Југословенски одбор је уцјенио исти такав одбор у Загребу да ће, ако се сви не уједине са Србијом, они ујединити Далмацију, и тако је сачувати за словенски свет овде. Дакле, уједињење није било искрено, већ је било за нужду, да Хрватска пређе из табора поражених у табор побједника. У Далмацији је задржан тај ентузијазам и поштовање за Србију и династију Карађорђевића, док су у остатку Хрватске одмах обновљена стара антисрпска осјећања и дешавања, понекад и под маском акција Коминтерне, што је дестабилизовало земљу, довело до „нових устава“, диктатуре и пропасти, што је резултирало формирањем НДХ и „србоцидом“. Тако су хрватски сецесионисти остварили прво бановину, па НДХ, и коначно републику, на крају независну, на територијама које су припадале Аустроугарској. У међувремену се десио геноцид, који остаје главна карактеристика тог подухвата званог „независност“. Краљ Александар I и Тито, подједнако су, у два маха, сачували Хрватску од судбине поражене стране у рату, а сада ни један, ни други „спасилац“ и доброчинитељ нису добродошли у Хрватској. Само неколико млађих хрватских историчара са моралним и професионалним интегритетом говоре о томе како јесте. Нека нас Бог сачува од нових европских национализама, иначе ће наша „западна браћа“ поново требати српску помоћ против нове „германизације“ или других „изација“.

– Јасно је да југословенске републике нису имале никакво легално или уставно право на једностране сецесије, и о томе се слажу и међународни правни и политички ауторитети, али то је некако постало неважно, и неправо је добило предност над правом. Иако је остао утисак да је Америка водила у ратно разбијање Југославије, неколико неспорних ауторитета укључених у збивања одговорност је приписало Њемачкој. О томе, али и о одговорности других у Европској заједници, Сједињеним државама и Уједињеним нацијама, говорили су: лорд Карингтон, Лоренс Иглбергер, Џејмс Бизет (канадски амбасадор у СФРЈ) Колин Пауел, А. Солжењицин, Ралф Хартман (немачки амбасадор у СФРЈ) Перес де Куељар, генерални секретар УН, Џејмс Бејкер, Сајрус Венс, Лорд Д. Овен, Ворен Кристофер (то јест, неколико државних секретара САД), Роџер Коен и А. М. Розентал из „Њујорк тајмса“, француски министар спољних послова Ролан Дима, холандски премијер Руд Луберс, Хенри Кисинџер, турски експерт и амбасадор Алев Килиц, чак и судија Антонио Касезе, и други. Њемачка је посебно истакнута као одговорна од стране америчких високих званичника, а Сајрус Венс је у више наврата јавно говорио да је ово у Југославији „Геншеров рат“ (министар спољних послова Њемачке), а да Њемачка није уложила ни најмањи напор да то оповргне. Сва та становишта су недвосмислена и добро поткрепљена доказима. То је ужасан злочин против мира, а додатни злочин је искривљивање правних и историјских чињеница. Како је онда могуће судити другима који су били против рата, за ову катастрофу, кад би сваки умишљај подразумјевао залагање и потребу за ратом. А добро је познато да су Срби били против рата „по сваку цијену“, како је Венс известио Геншера 8. марта 1992.

Још један злочин је тврдња да је постојао неки злочиначки подухват код оних који су све учинили да не буде рата, то јест код Срба! Обе те потребе, за ратом и за злочиначким подухватом, постојале су код неких великих сила, а српска страна је учинила све да рата не буде. И сам Изетбеговић нам је, након једне посјете Немачкој, рекао да је добио понуду која се не може одбити, и да мора да тражи независност, што потврђује сумње у кључну немачку умешаност. И даље сам склон да верујем да Изетбеговић не би ишао на крајње рјешење, да није био притиснут од својих екстремиста, а посебно одлучујући су били утицаји великих сила. Од Изетбеговића смо први пут чули, у мају 91. предлог за поделу Босне (видјети интерцепте разговора Милошевић – Караџић, књиге Зулфикарпашића), а пред својим екстремистима је бранио тезу да Србе не треба укључивати у њихов пројекат „јер су Срби субверзивни“. Кад ми је Кољевић то потврдио, упозорио сам Алију да се то не би смјело чути, јер након те увреде ја бих имао проблема да преговарам са њим, а он ми је одговорио да то није увреда, већ комплимент: мислио је на то да су Срби непослушни.

Хрватска и Србија су биле на добром путу да постигну споразум, али су хрватски експерти једнога дана саопштили да напуштају разговоре, по захтеву Њемачке. Неколико од наведених аутора сведочили су да је „Њемачка прогурала признавање Хрватске и Словеније“, а потом и Босне, те да је „ово био Геншеров рат“. Ако није било тако, дужност је Њемачке да то расвијетли, као и бројне релевантне наводе да је „Њемачка прогурала признавање Хрватске и Словеније“, те да је „ово био Геншеров рат“. Онда сам сугерисао предсједнику Милошевићу да све договори прво са Словенцима, јер са њима није било много спорних ствари. Тиме би се разговори са Хрватском растеретили. Али, ни Словенци се нису усудили да изађу из калупа који је одређен у Европи. Никако није лијепо што се Њемачка, након два свјетска рата вођена против Срба и Јужних Словена, уопште бавила разарањем Југославије. Али, главна одговорност лежи на српским западним савезницима из оба свјетска рата – зато што су ти савезници поништили све резултате српских борби и жртвовања у тим ратовима. Не звучи нимало савезнички, ни пријатељски.

ИЗНУЂЕНИ ПОТЕЗИ

* С друге стране, Срби су и у Босни и у Југославији вукли само „изнуђене потезе“, увијек остављајући вријеме и простор да друге стране повуку своје нелегалне одлуке. Девети јануар (1992) као дан оснивања Републике Српске, помиње се уз буку и неутемељена оспоравања. Међутим, то је био пресудан догађај да БиХ добије своју конференцију у оквиру Лондонске конференције. Европска заједница је већ 15. јануара те године поклонила пуну пажњу том догађају: Бадинтер је тога дана објавио да БиХ не може да иде глатко у независност, јер она није као друге републике, између осталог и због формирања Републике српског народа у БиХ. То је прво признање РС, далеко прије рата, и ријетка прилика кад су и Србима признали „нове реалности на терену“. Иначе су нам у сусретима говорили како ми имамо право, „али ситуација на терену се промјенила“, или „постоје нове реалности на терену“.

У кризи у Босни европска заједница је прихватила аргументе српске, и делимично хрватске стране, тј. „хришћанске већине“, да БиХ не може до независности глатко, као неке друге републике, па је организована конференција (лорд Карингтон и амбасадор Кутиљеро) која је брзо поставила основе за мирну трансформацију БиХ, по мјери сва три конститутивна народа. А онда је амбасадор САД Цимерман покварио већ усаглашен споразум, и охрабрио СДА и њено вођство да иду на „све, или ништа“, при чему ће их велике западне силе чувати од овога „ништа“. Шта су могли да изгубе, осим близу сто хиљада грађана БиХ све три заједнице, мноштво материјалних добара, и све изгледе на добросуседски живот након рата.

Медијска демонизација Срба, првобитно са циљем да се Срби спрече у ослањању на међународно право и тако утичу на исход и „диктирају темпо“ рјешавања кризе, што нам је вјешто и не без жаљења, саопштио лорд Карингтон као језгро европске тактике, а Цимерман то накнадно признао. Али, то је било само једно привремено оправдање. Права сврха демонизације једног колективитета је пра-грех, пра-ратни злочин, јер се и чини да буде прихватљиво и дозвољено убијати било које припаднике тога колективитета, без осјећања кривице. Исто је било пред Први свјетски рат, кад је Аустроугарска спремала покоље српског становништва (сјећамо се Мачве). Исто је било са Јеврејима, и Србима такође, пред Други светски рат, кад је Павелић планирао „коначно рјешење“ за Србе, па деведесетих, од стране западних сила. Три пута у једном вијеку! Срби треба да објаве (и у популарној верзији) студију са детаљним примерима и свеобухватношћу тих планираних „србоцида“. Ни Холокауст, ни „србоцид“ не би били оствариви без претходне демонизације колективитета, и демонизација се показује као први чин истребљења, „коначног рјешења“, и треба да буде кажњиво. Јевреји и Срби, али и остали колективитети имају право и обавезу да уведу „нулту толеранцију“ за такво оцрњивање и демонизацију. А уз Холокауст, Срби имају превише разлога да уведу и термин „србоцид“!

(Тескст објављен 09.05.2021. године)

НАЈНОВИЈЕ ИЗ РУБРИКЕ

НАЈАВЉЕНИ РАДОВИ: Ови дијелови Бањалуке сутра без струје

ЗБОГ најављених радова сутра ће доћи до редукције у испоруци електричне енергије, саопштено је из Електрокрајине.

ТОПЛОТНИ ТАЛАС, ПА ДРАСТИЧНА ПРОМЈЕНА: Објављена временска прогноза до краја августа

ПРЕД нама су дани бурних временских прилика, од олујних непогода и тропских врућина, па све до новог захлађења које нас очекује већ за викенд.

КАПИТАЛНИ ПРИМЈЕРАК: Рибари из Неретве извукли сома дугог 196 центиметара и тешког 50 килограма (ФОТО)

НЕСВАКИДАШЊИ улов остварили су рибари на подручју Салаковца код Мостара, гдје су из Неретве извукли сома дугог чак 196 центиметара и тешког приближно 50 килограма.

„СРПСКИ НАРОД ВЕОМА ДОБРО ЗНА О ЧЕМУ ЈЕ РИЈЕЧ“ Додик најоштије осудио монструозне пријетње Ирана упућене Трампу

НАЈОШТРИЈЕ осуђујем монструозне пријетње Ирана упућене амеирком предсједнику Доналду Трампу и његовој породици, написао је предсједник Милорад Додик.

ВРИЈЕМЕ СУТРА: Врућине се поново враћају, температура до 35 степени

У Републици Српској и Федерацији БиХ /ФБиХ/ сутра ће бити претежно сунчано и топло вријеме, уз температуру ваздуха до 35 степени Целзијусових.

ТУЖНА ВИЈЕСТ ИЗ БАЊАЛУКЕ: Преминула позната новинарка и директорка портала Ивана Шавија

ДУГОГОДИШЊИ новинар и директор портала “Мондо” из Бањалуке Ивана Шавија преминула је у 44. години, након краће и тешке болести.

НЕЋЕ БИТИ ГУЖВИ: У ЦИК-у израчунали колико ће трајати гласање са новим технологијама

НА 143 бирачка мјеста на којима су скенери кориштени, просјечно вријеме гласања било је између 40 и 44,9 секунди, укључујући и највећи гласачки листић кориштен на локалним изборима 2024. године.

ТАКАВ КАКАВ ЈЕ, НИКОМЕ НЕ ТРЕБА: Додик поручио да Сорека вријеђа здрав разум лажима о правној држави

ФЛОСКУЛЕ се мијењају, а протагонисти остају исти. Некада се говорило о људским правима, данас о владавини права. Луиђи Сорека остаје досљедан у својој недосљедности, рекао је предсједник Милорад Додик.

ПРЕВОЗНИЦИ ПОНОВО ИЗЛАЗЕ НА ПРОТЕСТ: Овога пута доводе и породице и власнике фирми

ПРЕВОЗНИЦИ окупиће се у понедјељак, 31. августа, испред Парламентарне скупштине БиХ, одакле ће се заједно са породицама упутити у протестну шетњу до зграде Делегације Европске уније у Сарајеву, како би скренули пажњу на горуће проблеме са којима се суочавају.

РОДИТЕЉИ ПРВАЧИЋА ДОБИЈАЈУ ПО 300 КМ: Сјајан потез општинске власти у Српској

НАЧЕЛНИК општине Костајница Никола Јањетовић уручио је рјешења о додјели једнократне помоћи од по 300 КМ родитељима 28 будућих првачића.