Чубриловић је толико ослабио да није имао више од 43 килограма. Oд глади и жестоке зиме 1916-1917, од 20 заточених атентатора и њихових сарадника, прољеће је дочекало њих петоро. Убрзо по изласку из затвора, 1918, добио је посао на жељезничкој станици у Сарајеву. Постао је заповједник станичне страже, а главни задатак био му је разоружање аустроугарске војске која је пролазила кроз Сарајево. Тај посао обављао је бесплатно.
Чубриловић пише да је анексија БиХ у Тузли обиљежена кићењем застава и излепљеним плакатима на српскохрватском и немачком језику. Његови старији, брат и сестре, били су забринути, а он је тек касније сазнао да је тада планиран и атентат на Фрању Јосифа, у шта је била умјешана и његова будућа снаја, учитељица Јованка Адамовић. Не знајући шта смјерају да учине старији, Васа је са братом Бранком током једне ноћи рушио аустријске заставе и цијепао излијепљене плакате, па је, како је написао, тако започео своју „противдржавну активност“ у Босни и Херцеговини.
– Држава је чинила све да што више подвоји и завади народе Босне и Херцеговине. То су, по оцијени мемоаристе, чинили и неки наставници Тузланске гимназије, посебно они који су дошли из Хрватске. Вођена је борба око ђака муслимана, око тога да ли ће се они изјаснити као Срби или Хрвати, да ли је Босна српска или хрватска, да ли је језик српски или хрватски. У тој мјешаној националној и вјерској средини, Чубриловић је напустио уско српско схватање и прихватио југословенску идеју којој је остао вјеран до краја живота – наводи Крестић.
Послије избацивања из Тузланске гимназије, Чубриловић је успео да се 1914. упише у шести разред Класичне гимназије у Сарајеву. Тада се укључио у омладински покрет југословенског опредјељења, у којем је постао члан управе Удружења сарајевских ђака. Чубриловић свједочи да је расположење ђака уочи избијања свјетског рата било револуционарно и противаустријско.
– Бунтовно и револуционарно расположење ђака, по сазнању Чубриловића, није одговарало ни влади Србије, која је послије балканских ратова жељела мир – каже Крестић.
– Због тога је из Србије било покушаја да се ђаци примире. Савез студената југословенских друштава је на Видовдан 1914. у Бечу имао састанак на којем је ријешено „да се успоре и ублаже ђачки немири у југословенским земљама“. Међутим, ти захтјеви стигли су изненада и са закашњењем.
Као непоколебљиви Југословен Чубриловић је написао: „Мој нараштај од 1914. никад се није колебао да се треба борити да се таква заједница створи, одржи и обнови, кад је ратом и окупацијом растурена 1941-1945. Послије 1945. остали смо вјерни идеалима и помагали изграђивање југословенске социјалистичке заједнице народа.“ Своју југословенску исповијест Чубриловић је закључиo речима: „[„] после мојих личних искустава, стечених од 1914. до данас, остајем код свога увјерења из младости. Југословенска етничка и културна заједница и заједничка држава била је и остаће трајан темељ и политичке заједнице југословенских народа.“
Чубриловић је сматрао да је његова биографија више него богата значајним и занимљивим подацима који ће, ако буду забележени, моћи добро да послуже историчарима у тумачењу прошлости у којој је био не само сведок догађаја већ и учесник.
– Чубриловић казује да Слободан Јовановић није волео Карађорђевиће, да је припадао „Црној руци“ и да је био у завади са краљем Александром, али да се послије рата са њим измирио и постао му савјетник приликом израде Видовданског устава – истиче Крестић.
– Критичан је према централистичкој политици, према политици Радикалне странке, начину управљања државом краља Александра. Неповољно мишљење исказао је и о кнезу Павлу.
Закључио је да се он није показао ни као државник, ни као човјек способан да води народ у временима кад је владао, а окупљао је око себе људе који нису много вредијели. Због неспособности, власт није успијела да реши хрватско питање. Невјештим и ускогрудим преговорима вођеним са Мачеком и Хрватском сељачком странком односи са Хрватима су погоршани.
Послије Другог свјетског рата Чубриловић је најприје био министар пољоприведе, па шумарства, декан Филозофског факутета, члан Српске академије наука, оснивач Балканолошког института САНУ и професор универзитета. Дожииео је дубоку старост, а „Сјећања“ је почео да пише 1977. године, када је имао осамдесет година. Није их писао одједном, настајала су у прекидима и од по неколико година, па не остављају утисак да су од „једног комада“.
– Чубриловић је као историчар дао лични печат једном периоду српске историографије – каже др Војислав Павловић, директор Балканолошког института.
– Теме које је бирао су биле од суштинског значаја за српску историју, а он је настојао да његови радови чине једну заокружену целину која би понудила одговор на дилему која се пред њим поставила још у раној младости. Да ли је могуће уједињење Срба ван заједничке југословенске државе? Говорио је да је Југословен јер је Србин: „До овог схватања сам дошао од мојих млађих дана подсвесно осећајући да због своје етничке мешаности са другим југословенским народима, пре свега Хрватима, уједињење српског народа се може остварити само у оквиру заједнице југословенских народа.“
НАЦИОНАЛНА СВЕСТ И ПРЕ 19. ВЕКА
– ЧУБРИЛОВИЋ је настојао да докаже да је српска национална свијест постојала и прије 19. вијека и да се заснивала на истим основама у Србији, у Босни и у свим другим покрајинама где су Срби живјели – истиче Павловић.
– Корјени те јединствене националне свијести су делом били условљени истовјетним приликама у којим је патријархална средина живјела под османском влашћу. Српском револуцијом је Србија кренула посебним путем и изградила грађанско друштво брже и потпуније од осталих српских земаља. Уједињење, како је то Чубриловић настојао да докаже у „Историји политичке мисли“, захтевало је пре свега потребу стварања југословенског државног оквира. То је био Чубриловићев научни и животни кредо.
* * * * * * * * *
ИСТОРИЧАР ПОВОДОМ МЕМОРАНДУМА О АРБАНАШКОМ ПИТАЊУ КОЈИ ЈЕ НАПИСАО 1937. ЗА СТОЈАДИНОВИЋЕВУ ВЛАДУ И ЗАШТО ЈЕ ПОСЛИЈЕ 1945. ГОДИНЕ ЗАУЗЕО САСВИМ ДРУГАЧИЈИ СТАВ
САВЕЗНИШТВО СА АЛБАНИЈОМ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ ПРОМИЈЕНИЛО ЈЕ РЈЕШАВАЊЕ ПИТАЊА МАЊИНЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
ЧУБРИЛОВИЋ је у „Сећањима“ дао потпуно ново објашњење како је и зашто, као члан Института земаљске одбране у Београду, написао меморандум о арбанашком питању. Овај документ, који је написао 1937. за Стојадиновићеву владу, био је скоро потпуно непознат до објављивања у „Младини“, 18. новембра 1988, а његови дијелови касније су тумачени изван реалног историјског контекста. Наводно, Чубриловић је у меморандуму предложио начине за решавање „албанског проблема“ тоталним етничким чишћењем Косова и Метохије од Албанаца. Меморандумом су се бавили београдски медији, фрагменти су објављени у Тирани, а преведен је чак и на енглески језик. Документ је приказиван и у Хашком трибуналу, као доказ о примени термина етничко чишћење.У мемоарима Чубриловић каже да је питање утицаја политичких чинилаца на промене етничког састава појединих области Балкана било политичко питање првог реда у првој половини 20. века. Турска власт, која је народе делила према вери, користила је расељавање и насељавање и путем присиле, нарочито у југословенским земљама, јер су се налазиле на граници према Аустрији и према Венецији на Јадрану. На њу се угледају и балканске државе кад су се почеле ослобађати од турске власти.
– Сваки новоослобођени део државе чишћен је милом или силом од не само правих Турака, него свих муслимана уопште – пише Чубриловић.
– Тако се у 19. веку почињу поново стварати етнички простори појединих народа на Балкану. Разуме се само по себи да су такве тежње код појединих балканских народа морале изазивати најпре расправе чија је која област, па на концу у 20. веку и ратове. Овај се проблем поставио пред нас Југословене, а пре свега Србе. Ширећи се поступно према југу, Србија се још за Првог устанка 1804-1813. примакла областима где су се већ почетком 19. века налазила многобројна арбанашка насеља. Историјски је доказано да су та насеља настала последњих векова, кад су те области у ратовима и устанцима од конца 16. века опустошене од Турака и насељаване Арбанасима.
Чубриловић у „Сећањима“ пише да проблем са Албанијом није решен када је створена Југославија. Италија је у то време водила антијугословенску политику, а краљ Албаније Ахмед Зогу – јој се приклонио. Чубриловић је тада постао члан Института земаљске одбране у Београду и у њему био до почетка рата.
– Све веће повезивање мусолинијевске Италије са Трећим немачким рајхом и све више ширење њеног утицаја у Арбанији говорило је да се примичемо новом рату и да ће Арбанија послужити као главна база Италији за напад на наше јужне области. Поставило се питање какав став заузети према арбанашкој мањини у нашим јужним областима у случају рата са Италијом и Арбанијом и добијања тога рата.
Чубриловић пише да је „у јавном животу превладавало мишљење да по сваку цену треба ослабити арбанашки етнички састав на Косову и Метохији и у Македонији – насељавањем нашег света у те области и исељавањем Турака и Арбанаса у Турску.“
– Планирало се потпуно расељавање Арбанаса са Косова и Метохије у случају победе над Италијом и Арбанијом у Другом светском рату – пише Чубриловић.
– У том смислу сам и ја обрадио ово питање и поднео Институту земаљске одбране – као свој предлог решавања мањинског питања на Косову и Метохији. Ослањао сам се на моје студије и на праксу која се у то доба примењивала не само на Балкану – пресељавање Грка из Мале Азије у Тракију и јужну Македонију, а Турака из тих земаља у Малу Азију… Мој реферат је полазио од претпоставке да ће у рату Арбанија ићи са Италијом, и бити поражена. Међутим, ствари [су] се сасвим друкчије развијале. Италија је још пре почетка рата окупирала Арбанију, а у току самог рата, ова земља доживљава своју социјалистичку револуцију. Зато она довршава рат не као савезник Италије него наш. С тим се мењају основи наших односа па и наше политике према арбанашкој мањини у Македонији, и на Косову и Метохији. Зато сам и заузео сасвим други став према томе питању 1945, него што сам га имао 1937. године. О овоме више говорим јер се арбанашка пропаганда из Тиране докопала већ седамдесетих година овог мога мемоара, захваљујући небудности органа Војно-историјског института, и употребила га не само против мене, него и против политике владе Југославије према Арбанасима.